Naše je mišljenje izraslo na grčkom tlu. Celokupna zapadna civilizacija duguje Grcima humanističku sliku stvarnosti koja je prevladavajuća hiljadama godina. Neosporni temelj. Ako danas govorimo o filozofiji, još uvek govorimo o grčkoj filozofiji jer su se temeljna pitanja kojima se filozofija u svojoj naivnosti još uvek bavi javila u starom dobu. Martin Heidegger zauzima stav da je filozofija najpre ,,ono što određuje egzistenciju grčkog duha”. Hegel grčku misao analizira kao prekretnicu budući da je u njoj ostvarena ,,samoemancipacija misli”. Grštvo kao princip je zagovor jedne univerzalne ideje humanizma koja je u svojoj biti, obimu i kvalitetu pitanja, nezaustavljiva snaga svake epohe. U uvodnom delu seminara o Heraklitu Eugen Fink piše da su Grci za nas strašan izazov. Pod time misli nikada dovoljno istrošen, uvek nadirući izazov. Zato je svaki povratak Grcima ostanak na zavičajnom tlu. Jer sva je misao u grčkoj misli. Povratak Grcima, kako piše Guy Basset, znači izazivati razmišljanje o čitavom nizu pitanja koja ostaju filozofski nedorečena, ali izložena u svojoj suštini, bez maske. Jer svako pitanje o vezama savremene filozofije sa grčkom filozofijom gubi smisao ako se ne postavimo temeljno pitanje – po čemu smo mi sami danas Grci?
Albert Camus u svojim esejima primećuje da je naše doba prognalo lepotu, dok su Grci zbog nje bili u stanju da ustanu na oružje. Lepota je vrhunac čovekog doživljaja sveta. Sve je u lepoti, ukoliko na stvari gledamo očima vrline i dobrote. Današnji pojam lepog pripada više sklopu stvari, funkcionisanju neke celishodnosti, nego što je potraga za svetlom vrline. Lepo je ono što je dobro. Stari Grci lepo shvataju kao vrednost koja se poklapa sa pojmom dobrog. Utoliko je značajnije naglasiti ontološki aspekt lepog posvuda isključen iz današnjeg shvatanje lepote. Taj ontološki aspekt podrazumeva težnju za lepim koje je obdareno vrlinom dobrog postupanja. Pridev kalos, koji koristimo da označimo lepo, upotrebljavao se u starogrčkom jeziku u odnosu na čoveka koji dobro živi, koji je u dobroti ispravan. Grčki ideal καλοκαγαθία podrazumevao je spoj lepote, dobrote i plemenitosti. Lepo je, dakle, estetski ali i etički problem. Sledimo li stare Grke, kao utemeljivače zapadne misli, lepo je vrlina koja teži dostojanstvenosti života. Budući da nigde eksplicitno ne daje definiciju lepog, Platon u Teetetu lepo označava kao nešto nedefinisano što se tiče samospoznavanja duše. Proniknuti u lepo znači proniknuti u sebe. Spoznati sebe i lepotu u sebi i oko sebe.
Zašto počinjem sa filozofijom i lepotom? Zato što su to pojmovi izvorno antički, u njima je srž mediteranskog duha lutanja, koji je u današnje vreme pretvoren u neminovnu zatvorenost savremenog čoveka pred pitanjima duha. Grčko je nasleđe posredovanja između prirode i duha iščezlo u korist individualnog samozodovoljenja potreba. Iščezlo je grčko vreme, ali ne tako da su nestali svi njegovi tragovi. Prizivi i senke grčkog horizonta postoje u svim nastojanjima da se duh uzdigne u ono neizrecivo i beskonačno daleko, ono što se sluti i čime se nagoveštava mistična predaja pesnika. Kada se priroda i umetnost harmonično protustavljaju, kako naglašava Friedrich Hölderlin, onda se u njihovom prividnom raskolu skriva najintimnija blizina. Priroda kao harmonična predaja božanskom i umetnost kao cvat prirode dobijaju neosvojivu metafizičku dimenziju koja znači samo jedno – čovek je oličenje borbe, tog raskola između korena prirode i cvetanja ploda. Njegovo je mesto poetičnije što je on dublje u sagledavanju tog rasta, što je njegovo stvaranje više natopljeno grčkim duhom, to je poetsko nadahnuće izvornije u onom, kako piše Hölderlin u Napomenama uz Edipa, bezgraničnom postajanju-jednim koje se pročišćava bezgraničnim razdvajanjem.
Na takvim dijaloškim osnovama pesničkog posredovanja između prirode i umetnosti, na izvoru grčkog mitološkog sveta piše Dražen Katunarić svoju najnoviju zbirku poezije Što mi je šaputao Zeus? (Hrvatsko društvo pisaca, Zagreb, 2023, urednik Ivan Herceg). U njoj postoje dva bitna momenta u intertekstualnom smislu. Prvo, ovo je knjiga duboke odanosti grčkom duhu lutanja, pre svega lutanja u mišljenju. Potom ovo je knjiga savremene poezije u kojoj se pred ogledalom grčke mitologije razotkriva savremeni čovek i njegov svet, ne samo čovek kao savremenik jednog vremena ubrzanja, nego više kao savremenik banalnog odbacivanja uzvišenih tema koje su grčki duh uzdigle i obesmrtile. Dražen Katunarić afirmiše sve one univerzalne teme stare Grčke, od mitologije do filozofije, dajući im odlučujuće značenje u našem dobu. Njegova je namera pevati temeljem grčke izvrsnosti duha, tragom onoga što Heidegger na više mesta naziva odsustvom odbeglih bogova. Podsticaj za ovu knjigu poezije dobio je Katunarić prilikom jednog susreta sa Zbigniewom Herbertom, u Strasbourgu, 1991. godine. Proveli su noć govoreći o poeziji i zajedničkoj ljubavi prema Grcima da bi mu Herbert rekao, između ostalog, ,,Zeusa, Afroditu, Ahila, Odiseja, i koga hoćete, umetnite u vaš stih, prenosite priče kako se vama sviđa. Dovoljno je da ste malo razroki u vremenu’’. Otuda je poetska zbirka Što mi je šaputao Zeus? sva u previranju starog i modernog, u sukobu ideja, antičkih ličnosti i na višem nivou sukobu poetskih izričaja. U pesmi naslovljenoj Zeusu možda se najbolje razotkriva pesnikova potreba da uđe u dijalog sa veličanstvenim pevanjem antike, da se presudno otvori nezalaznom daru duha i samoći neizrecivog. Otuda priznaje Zeusu –
Tvoje korake ne mogu više pratiti,
tvoje darežljivo srce ne kroti moje sebično.
Potrebno ti je malo mira od mene i još više samoće.
Sa jedne strane lutalica u potrazi za božanskim sjajem odbeglih bogova, sa druge umoran i bespomoćan svedok vremena u kome se sve ono uzvišeno prosipa poput praha u more. Poput bespomoćnog deteta pesnik traži da ga vrhovni bog uzme u naručje, i to sledećim stihovima.
Sad kad je jasno da nemam ništa božansko,
moćno, hrabro, ništa tvoje,
nije ti lako odlučiti
i ne preostaje puno vremena za promjenu.
Hoćeš li mi pružiti svoj dlan
i još koju priliku da te izdam?
Na svakom koraku osjećam tvoj umor,
moj crnooblačni bože.
Ni munje te više ne vesele.
Ova je pesma, dakle, slutnja mogućeg preobraženja, trenutka u kome bi zaboravljeni Zeus ipak pružio dlan i podario nam bistrinu osećaja uzvišenosti prirode i umetnosti. Ta predaja je poput opijanja, ona je erotska otvorenost višem smislu u kome se pred čovekom ukazuje nepregledni horizont plavetnila. Simbolika neba i mora prisutna je na više mesta u ovoj zbirci poezije pa se tako pesnik pretvara u slikara. Njegova je imaginacija usmerena ka nebu u kome se ogleda more, gde se mešaju modro i plavo, pri čemu se čovek može napiti neba kao vode. Ta imaginacija pesničkog jezika u likovnost još jednom potvrđuje da je Grčka zemlja kontrasta i duboke harmonije. U njoj je sve natopljeno uzvišenim svetom mitologije. Ova je poezija prepuna boja i svetova. Baš onako kako je Grčku, prilikom prvog susreta doživeo Henry Miller, i potom o tom iskustvu napisao knjigu. Kao da se sam Homer, piše Miller u knjizi Kolos iz Maroussija, ,,pobrinuo za mene, iz mora su nicali otoci, pusti, napušteni, tajanstveni, na svjetlu što se gasilo. Nije mi trebalo ništa više, niti sam želio što više. Imao sam sve što čovek može poželjeti…’’
Likom Prometeja, tog tragičnog junaka grčke mitologije, Katunarić osvetljava savremeno doba u kome Prometevej unuk bezuspešno traži iskru koja bi zapalila buktinju raspoloženja. Svet dubokog mraka i ponora svake kreativnosti kome danas svedočimo ne osvetljava nikakva vatra, ne postoji zanos nadahnuća koji bi prevladao opšte beznađe duha. Ni u Dionizovoj kući nema nikoga, otišao je u pijane pohode. Ne vraća se iz svog vrtloga mahnitanja. Možda se iz Orfejevog groba, marljivog svirača koji je ukrotio čak i smrt, mogu čuti mali i oštri komadići njegovih kostiju. Gde je, naposletku, Odisej? Gde plovi lukavi otpadnik koji postaje metafora skrivanja i putovanja kroz čiji se lik prenosi slutnja onog izgubljenog, kroz čije se oči dotiče čas mutno dno, čas površina pjenušava mora? Sve ove slike Dražen Katunarić donosi u pesnički zrelom i filozofski nadahnutom maniru; njegova je poezija u slikama slutnje nepregledne čistine plavetnila, sva je u previranju mediteranskog ozračja. To je posebno uočljivo u pesmi Leđno plivanje gde se do vrhunca dovodi jezičko savršenstvo i simbolični odjek poetskih slika. U harmoniji pesničkog jezika u ovoj pesmi nema mitoloških ličnosti, ali ima mediteranskog patosa kojim se priziva izvorna bistrina života.
Doljulja se val do tebe,
naizgled miluje tvoje obline i odbija se u svemir
kao život koji od tvog tijela pravi uvalu,
dubi te i otkida nježno.
Zbirka pesama Što mi je šaputao Zeus? sadržajna je i idejno bogata, u njoj prebiva ono jedva živo jezgro današnjice koje još u svetu oko nas prepoznaje besmrtnost grčkog lutanja (u mišljenju). Knjiga je to dubokih boja i uvida, poezija o dalekoj blizini stare Grčke, o zemlji kontrasta i filozofije, o mirisima i senkama, o hramovima i kultovima, o sintezi neba i zemlje, smiraju i putovanju. Jasno je da putovanja o kojima piše Katunarić nisu samo fizička, nego i duhovna; u njima je nemir koji još održava svetlost sveta u zemlji u kojoj se, kako piše Zbigniew Herbert, ,,sa svake uzvišice vidi more. Ono završava ravnom linijom koja bi trebalo da donosi smirenje. Međutim i kada je mirno, kada ne napada zemlju, njegova duboka boja podseća da je to provalija pokrivena ogledalom’’.
