Zapis inspirisan filmom Birdy (1984), u režiji Alana Parkera
Nekada je dovoljna reč, gest, samo jedan pokret da se u nama uskomeša vrtlog nečega što je samo čekalo da se ispolji. Nešto skriveno, duboko intimno i samo naše, prekriveno prljavim slojevima spoljašnjeg sveta. Nešto tajnovito, u maglinama. Nanosi tog unutrašnjeg sveta neretko se ispoljavaju u snovima i slutanjama. Svet koji nas okružuje širok je i težak. Bliskost je retka, nežnost je izložena podsmehu, svaki pokušaj da se bude u skladu sa sobom nova je prepreka. Svet je širok samo onima koji se prilagođavaju. Posebni i neprilagođeni osećaju težinu, nepodnošljivi teret i najčešće odbačenost.
Kada bismo mogli da letimo bili bismo krajnje slobodni. Prepušteni nebu i prostranstvu nepreglednosti. Svuda bismo bili kod kuće. Čovek je, ipak, težak da bi mogao da poleti. Vezan je za zemlju, za stvaranost, lica i mesta. Pogled je uperen ka nebu čežnjom radikalne neostvarenosti. Zanos je ono što mu pogled usmerava ka nebu, uprkos što je vezan za težinu i crnilo zemlje. Šta čovek pronalazi u plavom prostranstvu neba? Sanjar u plavom i praznom nebu, piše Gaston Bachelard, vidi ,,plava osećanja intuitivne jasnoće, sreće što smo jasni u svojim osećanjima, činovima i mislima. Vazdušni narcis se ogleda u plavom nebu’’.
Da li čovek može da postane ptica? Može li se, izuzev u sanjariji iluzije, osposobiti da poleti kako bi se zauvek oslobodio vezanosti za zemlju? U raskoraku između želje i mogućnosti čovek se ogleda u sebi i, kako piše Paul Valéry, ,,nagoj vodi pomalja taj plen beskonačne tuge’’. Tuga, pak, ne pronalazi način da se ispolji na jasnom nebu, osim u formi Čoveka. U čovekovom nastojanju da prekorači ograničenost postojanja, da izađe iz lavirinta koji mu je rođenjem nametnut prisilno i trajno, postoji strepnja nedostižnosti neba. Pogled koji sve obuhvata i ruka koja ništa ne dodiruje.
Nerazumevanje i beg, to su dve reči koje opisuju čovekovo lutanje. Zato je bliskost jedina mogućnost da svet ostane otvoren za metafizičku dimenziju bez koje ljudski život postaje bezvredan i izgubljen. Bliskost je poseban vid razumevanja u koji ulažemo sebe i drugome dajemo poverenje da će nas približiti nebu. Možda pomoći da uzletimo, da makar nakratko budemo ptica. Svetu se jedino predajemo prema bliskosti, sa nadom da ćemo uz pomoć nje napraviti zamah. Ne korak, nego let. U trenutku bliskosti nada uzrasta do neslućenih visina. Tek tada, kako kaže Birdy (Matthew Modine), nestaju svi pritisci i problemi. Krajnja sloboda je ostvarena u iščekivanju čuda, isto koliko u pokušajima da se zanemari logika uma i sledi logika srca.
Nebo je prekriveno rešetkama. Vrlo brzo je zatvoreno tvrdim oklopom. Na zemlji se ratuje, čvrstom logikom uma gube se životi, raspadaju se tela, nade i očekivanja. Svako je zarobljen u svom kavezu, bez mogućnosti da ikada poleti. Otuda je Birdy nakon rata u ludnici nem, pogledom zagledan izvan rešetki, u plavetnilo neba, dok je njegov najbolji prijatelj, slomljen psihički i fizički, ranjen i u zavojima, još jedino istinski svoj u bliskosti sa prijateljem koji je oduvek želeo da postane ptica. Tako je daleko od njega, a opet je tu, odsutan u svojoj posvećenosti. Njegov je život, uprkos svemu, ispunjen i Al Columbato (Nicolas Cage) to shvata na prilično bolan način. Zagledan u svog prijatelja vazdušnog narcisa, on ga čvrsto grli i predlaže beg. Treba da se sakrijemo i da ne govorimo sa drugima.
Odsustnost postaje jedino utočište. Izvan grube stvarnosti biti prepušten unutrašnjem impulsu srca, odan svojoj bliskosti i zauvek zagledan u nebo, to nepregledno plavetnilo nezaustavljive čežnje. Skriveni u noći, opet zagledani u mesečinu. U nebo i zvezde. To je, kako piše Valery, ,,noć presečena, gotovo previše lepa, spoj preterane tame i preoštrih svetlosti; lepota posedovanja i odsutnosti, noć sva u divnim uzmacima; nema trenutka koji nije sve ili ništa. U srcu noći, u središtu noći’’.
Gaston Bašlar, Vazduh i snovi: ogled o imaginaciji kretanja, prevela Mira Vuković, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2001.
Pol Valeri, Poesie brute, preveo Kolja Mićević, Matica Srpska, 1979.