Tragovi, fragmenti

Nežnost nije ustreptalost tela, vlažnost usana, ona nije ljubavni zagrljaj ili suza u oku. Nežnost je nasrtaj našeg bića na tminu sveta. Lakoverni će pomisliti da nežnost spava. Slepi je neće videti, gluvi neće čuti njene vapaje. Ali će svi nežnost osetiti u njenom opiranju korenju zla koje prekriva zemlju teškom opnom. Nežnost smanjuje težinu sveta, zemlju oslobađa tereta zla. Kad ne bi bilo nežnosti svet bi bio tužan. Njegovo srce probola bi oštrica sečiva i krv bi se sjedinila sa crnilom zemlje. Kad bi nežnost iščezla iz ovog sveta zemlja bi od težine postala nesnošljiva kolevka mrtvih ljudi. Bio bi to svet čije je nebo prekriveno ranama.


Kad odlazim napuštam tragove setnih radosti, krajolik kojim sam hodao, mesta koja sam voleo. Ostaju varljive žudnje, nežni pogledi, plavetnilo neba i čežnja za nedodirljivom daljinom. Nema me pred licima i očima voljenih osim u čežnjama povratka, zagrljaja i poljupca. U rukama držim krhotine neprežaljenih tuga iz kojih se izliva hrabrost da putujem u nepoznato. Plavetnilo mora otvara rane svih odlazaka, u njegovoj uzburkanosti ostavljam slutnju svih gubitka. More je mojoj duši dalo čistinu da volim i postanem tajna svih nenadanih odlazaka.


Ti i ja ostajemo na praznini sveta bez težine zamorne ljubavi koja razbija svetove na komadiće stakla. Ljubav nije posed tela, već samoća drugog; ona je prekrivač bića koje u slobodi pada na prazno tlo sveta. Bliskošću obuhvatamo svet u naivnoj prozirnosti. Brinemo da bi se razbistrilo nebo, osunčala zemlja, procvetao cvet, poletela ptica. Pažljivost se otvara poput cveta čiji miris tišinu pretvara u govor bliskosti. Nebo tada postaje prepuno koraka voljenih.


Smirenost nije odsustvo života, nego ispovest osetljive duše. Strpljivost je snaga lepote, njeno sazrevanje i slast. Ljubav je sazreo plod koji pod teretom propasti pada na zeleno tlo, kotrljajući se pred noge usamljenog prolaznika.


Živim setne nedelje i osećam duboku prazninu. Neobjašnjive letnje tuge najčešće bolujem čitanjem, muzikom, filmom ili jednostavno – tišinom. Večeras sam na polici pronašao knjigu koja me u trenutku kada sam je prvi put čitao oporavila. Ljepši kraj tada je za mene, otuđenog studenta filozofije i klasičnih jezika, otvorio neotkriveni svet u kome ništa nije imalo smisla, ali je sve bilo moje. Postala je to intimno ”moja” knjiga. Shvatio sam tada da nas ne određuju samo usponi, vinuća i sreća, možda čak i više formiraju nas padovi, rastanci, odustajanja i tugovanja. Prikrivene reči, nedovršene rečenice, neuzvraćeni pogledi, otrgnuti zagrljaji i duboki strahovi. Takav kakav jesam i kakav sam bio, ranjiv i nepomiren sa svetom i takozvanim velikim pitanjima smisla, dospeo sam, možda najviše zahvaljujući ovoj knjizi, na čistinu krajnjih pitanja. U meni više nije bilo osećaja pritiska, težine i mraka, samo otvorenosti i oslobođene prohodnosti ka slojevima intimne odsutnosti i nepripadanja. Ljepši kraj je kraj svih krajeva. Ljepši kraj je knjiga nemira, u njoj je okrznut duh čehovljevske dramatične običnosti. Shvatio sam tada da nema ničeg vrednijeg od nade da će jednom doći ljepši kraj. Da svi očekujemo huk nevidljive sove iz obližnje šuplje kruške. Bekima više nema, smrti je posvuda, život je nada da će (jednom) biti ljepši kraj. I znam da je ova knjiga ponovo sa mnom kako bi me zaboravnog podsetila da nežnost pobeđuje svaku smrt. Život je serija tužnih završetaka, ali nada da će kraj biti nešto više od potpunog ništavila život čini živim i podnošljivim.


Pisanje je mogućnost preživljavanja. Pisanje je uvek borba – obrisati ili objaviti – ali borba u kojoj se iskri duh i razvejava smisao. Kad ne bi bilo pisanja, siguran sam, svet bi za mene bio tek stecište običnosti, jedan uzaludan napor. Uz pisanje i čitanje svet mi nije samo širi i dinamičniji, nego pre svega otvoreniji za drugost, nežnost i ljubav. Čak i zgužvani papir napisanog svedoči o nemiru bića da pronađe reč, to je dokaz da moj život ne prolazi uzaludno. Nemogućnost pisanja podstiče nemir nadolazeće reči, nadu da ću jednom, pre nego što odem, možda ipak reći sve, ili bar osvetliti krhotine neizgovorenog i nenapisanog. Da postojim još jedan dan, bio bi to dan u kome ću pokušati da pišem, bio bi to dan bola zbog praznine papira i sreće zbog toga što život ipak osećam u vrtlogu nemira, kao nezalaznu mogućnost da se razlije u beskonačnost (jedne) skrivene dubine bića.