Nežnost nije ustreptalost tela, vlažnost usana, ona nije ljubavni zagrljaj ili suza u oku. Nežnost je nasrtaj našeg bića na tminu sveta. Lakoverni će pomisliti da nežnost spava. Slepi je neće videti, gluvi neće čuti njene vapaje. Ali će svi nežnost osetiti u njenom opiranju korenju zla koje prekriva zemlju teškom opnom. Nežnost smanjuje težinu sveta, zemlju oslobađa tereta zla. Kad ne bi bilo nežnosti svet bi bio tužan. Njegovo srce probola bi oštrica sečiva i krv bi se sjedinila sa crnilom zemlje. Kad bi nežnost iščezla iz ovog sveta zemlja bi od težine postala nesnošljiva kolevka mrtvih ljudi. Bio bi to svet čije je nebo prekriveno ranama.
Kad odlazim napuštam tragove setnih radosti, krajolik kojim sam hodao, mesta koja sam voleo. Ostaju varljive žudnje, nežni pogledi, plavetnilo neba i čežnja za nedodirljivom daljinom. Nema me pred licima i očima voljenih osim u čežnjama povratka, zagrljaja i poljupca. U rukama držim krhotine neprežaljenih tuga iz kojih se izliva hrabrost da putujem u nepoznato. Plavetnilo mora otvara rane svih odlazaka, u njegovoj uzburkanosti ostavljam slutnju svih gubitka. More je mojoj duši dalo čistinu da volim i postanem tajna svih nenadanih odlazaka.
Ti i ja ostajemo na praznini sveta bez težine zamorne ljubavi koja razbija svetove na komadiće stakla. Ljubav nije posed tela, već samoća drugog; ona je prekrivač bića koje u slobodi pada na prazno tlo sveta. Bliskošću obuhvatamo svet u naivnoj prozirnosti. Brinemo da bi se razbistrilo nebo, osunčala zemlja, procvetao cvet, poletela ptica. Pažljivost se otvara poput cveta čiji miris tišinu pretvara u govor bliskosti. Nebo tada postaje prepuno koraka voljenih.
Smirenost nije odsustvo života, nego ispovest osetljive duše. Strpljivost je snaga lepote, njeno sazrevanje i slast. Ljubav je sazreo plod koji pod teretom propasti pada na zeleno tlo, kotrljajući se pred noge usamljenog prolaznika.
Živim setne nedelje i osećam duboku prazninu. Neobjašnjive letnje tuge najčešće bolujem čitanjem, muzikom, filmom ili jednostavno – tišinom. Večeras sam na polici pronašao knjigu koja me u trenutku kada sam je prvi put čitao oporavila. Ljepši kraj tada je za mene, otuđenog studenta filozofije i klasičnih jezika, otvorio neotkriveni svet u kome ništa nije imalo smisla, ali je sve bilo moje. Postala je to intimno ”moja” knjiga. Shvatio sam tada da nas ne određuju samo usponi, vinuća i sreća, možda čak i više formiraju nas padovi, rastanci, odustajanja i tugovanja. Prikrivene reči, nedovršene rečenice, neuzvraćeni pogledi, otrgnuti zagrljaji i duboki strahovi. Takav kakav jesam i kakav sam bio, ranjiv i nepomiren sa svetom i takozvanim velikim pitanjima smisla, dospeo sam, možda najviše zahvaljujući ovoj knjizi, na čistinu krajnjih pitanja. U meni više nije bilo osećaja pritiska, težine i mraka, samo otvorenosti i oslobođene prohodnosti ka slojevima intimne odsutnosti i nepripadanja. Ljepši kraj je kraj svih krajeva. Ljepši kraj je knjiga nemira, u njoj je okrznut duh čehovljevske dramatične običnosti. Shvatio sam tada da nema ničeg vrednijeg od nade da će jednom doći ljepši kraj. Da svi očekujemo huk nevidljive sove iz obližnje šuplje kruške. Bekima više nema, smrti je posvuda, život je nada da će (jednom) biti ljepši kraj. I znam da je ova knjiga ponovo sa mnom kako bi me zaboravnog podsetila da nežnost pobeđuje svaku smrt. Život je serija tužnih završetaka, ali nada da će kraj biti nešto više od potpunog ništavila život čini živim i podnošljivim.
Povratak kući za mene se dogodio odavno, iznenada. Bila je to kratkotrajna sreća, jedan tren koji je nestao poput trunke prašine. Povratak je istovremeno gubitak stremljenja, nepredvidivih dana velikog grada, malih nespokojstava, nesigurnosti od nepoznatog, svega onoga što život čini živim. Povratak kući je za mene značio usamljenost i ostavljenost. Predvidivi dani prepuni nepoverenja ljudi oko mene, jedan osećaj težine koji ne ostavlja na miru. Nagomilana sećanja i život na margini. Zato sam u knjigama pronašao novi život, uprkos svemu. Nisam sentimentalan ni prema kući, ni prema gradu u kome sam odrastao. Naučio sam da budem i ostanem svoj uprkos teroru male sredine koja ima svoje zakonitosti i pravila ponašanja. Život ne živim po pravilima, nego ga svedočim zalaganjem, stalnim radom na sebi i svom obrazovanju. Ostvario sam sebe kroz čitanje, pisanje, stvaralaštvo, umetnost. I to je moj izmaštani svet, umetnički svet jednog marginalca koji je u tišini i anonimnosti, uprkos svemu, radostan. Oko mene je puno nezadovoljnih ljudi, mrzitelja svega novog, drugačijeg, onih koji poništavaju evropske tekovine i vrednosti, koji neguju prezir i ljutnju. I to je stvarna slika povratka kući, tihi prezir prema svakom zalaganju. Osetio sam sve to na svojoj koži. Uvek kada pišem o povratku kući setim se ove pesme i njene sentimentalne i donekle tužne pozadine, naime poruke da je svaki povratak kući, nakon što jednom odete, suštinski nemoguć.
Leto je teško, zamorno, manje se čita, udubljuje, više se osluškuje. Muzika je leti spasonosna, u njoj je smešten sav izmaštan svet, sve nijanse spasonosnog zova lepote. Slušajući stvaramo. Uz to knjige poput Aleksandrijskog kvarteta dopunjuju muzički osećaj sveta, reči se talože, sviraju, bore i odzvanjaju. Reči poezije i muzike pritiskaju i ključaju “oko krhke nade”, ređaju se slike u čijoj je pozadini zvuk. Muzika oslikava metafizičku dimenziju vremena, ona je znak duhovnog rasta, krajnost nadahnuća. Čovek uskovitlan osećajima, sabijen u vremenu samoljublja, čezne za zvukom izvora, onim zanosom koji iskri Schubertova muzika. Durrell u Aleksandrijskom kvartetu sažima to rečima – “Žudim da budem muzikalan i telom i duhom. Želim stil, zvučnu harmoniju. Ne male duhovne vodoskoke koji kao da prolaze kroz telegrafsku traku duha.”
Odabrao sam rub jer je najbliži autentičnom osećanju života. Moja osamljenost je prkos civilizaciji u kojoj još uvek vladaju primitivna načela, kolektivna histerija i antiumetnički refleks. To znači – osporavam svaki vid patetične nostalgije, moralnog degradiranja, dogmatizma i kolektivne euforije. Čovek je biće koje individualno stvara i u tome se odigrava njegova životvorna otvorenost. Zanos kreativnosti je još jedina spasonosna mogućnost da se ostane u slobodi, na rubu i u anonimnosti, na temelju onog još neimenovanog, nadolazećeg smisla. Predaja i potraga. Zato je umetnost konačna reč života, ona je radikalno drugo pred kojim se život otvara ka celini pripadanja. U tom smislu važno je ostati na liniji umetničke vizije života, predati se zanosu i strasti stvaranja, pri čemu je neophodno ostati anoniman i svoj, izrod, usmeren na sopstvene dubine i visine. Umetnička vizija života je splet odustajanja i precrtavanja, neprekidna borba, ona je, da citiram jedan stih Anke Žagar – ”svjetlost, čista ogrebotina”.
Ono što me fizički odvojilo od drugih ljudi najmanje je moja odluka. To je bila reakcija na malodušnost i manjak samopouzdanja koji je nastao kao posledica anksioznosti i depresije. Mnogo se danas govori o sličnim ”graničnim poremećajima” ličnosti, ali se pritom retko pomene da je u depresiji težina neizgovorene boli nekada toliko nepodnošljiva da pomislite da više nikada ne možete izgovoriti niti jednu reč, napisati slovo ili napraviti korak. Odvojenost od života koju stvara depresija je najteža barijera koju treba proći; tu još može pomoći samo silina unutrašnjeg glasa koji se javlja kao čovekov urođeni poriv za stvaranjem. U mom slučaju pomogao mi je fizički rad i ono ”hladno tuširanje” koje doživite kada uđete u surovost radničkog života. Odvojen od knjiga, škole, fakulteta, biblioteke, shvatiš da je život protok različitih iskustava koji nisu samo tvoji, da ima još ljudskih bolovanja i zamorne težine, neostvarenih očekivanja, nesporazuma i odbačenosti. U hladnoći radničkog pogona shvatiš da nisi sam, da te život konačno prihvatio i oslobodio. Ovo pišem sa namerom da kažem da ne postoji univerzalni recept kojim biste mogli da ublažite vlastiti mrak, depresiju ili anksioznost, da su neki ljudi osetljiviji od drugih ljudi, da ih se više tiče, da ih možda više boli i pritiska. Ali ono što je zajedničko svima jeste unutrašnji poriv da budemo stvaraoci što je zapravo i najdublja odanost životu. Ostvariti se i prevazići barijere moguće je samo kroz prihvatanje sebe i svog unutrašnjeg poriva za kreacijom. Dodatno pomažu ljubav i podrška koji daju snagu da konačno postanete dovoljno jaki da kažete – ne.
Vrlo je ugodno i društveno korisno pisati o knjigama tako da nikoga ne dotakneš. Pisati tako da hvališ ”veličanstvene” i ”nedostižne”, ”inovativne i hrabre iskorake” u književnom tekstu. Ostati pritom prijatelj sa svima, biti uslužan, podantan, uvek spreman da određeni ideološki koncept favorizuješ kako bi stekao poziciju i status u društvu. Argumenti većine naših kritičara su takvi da uvek imaju utilitarističku pozadinu, da se kroz njih želi nešto postići i dobiti. Pozadina je tu vrlo bitna, ono ispod i pored teksta, nemera pisanja. A posao je kritike da tekst analizira i nadograđuje, da stvara i ruši, destabilizuje. Akademska ili neka druga društvena pozicija koja ti omogućava da postaneš neprikosnoven tumač, sudija i ”talentovani kritičar” najčešće je samo maska ispod koje se nazire ideološko ocenjivanje književnosti. Onaj ko knjige istinski čita i piše o njima to čini iz posvećenosti i strasti. On je stvaralac koji neprestano otvara svetove, čita nove teorijske knjige iz polja humanistike, potom poeziju i prozu, prati film, muziku i likovnost – time stvarajući preduslove za delovanje oslobođenog kritičara. Svi ovi drugi koji nastoje biti promoteri lika i dela uzvišenih veličina naše književnosti čine za našu kulturu više štete, nego koristi. U Trinaest teza protiv snobova Benjamin poentira – ”umetničko delo je sintetičko: električna centrala”. Svetovi književnosti nisu ideološki, nego idejni. Pošto kod nas prevladava ideološko čitanje knjiga ne čudi i potreba da se o knjigama piše na reklamni način. Šarenilo reči, bogatstvo epiteta, banalni paralelizam, prijateljsko dopisivanje, uvek senka dnevno političke ostrašćenosti. Onaj ko piše o knjigama trebalo bi da piše moralno i posvećeno; najbolje na rubu, van svih krugova i poznanstava. Dobra proza, ako je verovati Benjaminu, ima tri stepenika – muzički, arhitektonski i tekstilni. Na prvom se delo komponuje, na drugom gradi, na trećem tka. Pronuknuti u taj proces rada na delu, u tome je tajna poštene i dobre kritike, oslobođenog pisanja.