Savremenici, Tanja Draškić Savić, Gradska galerija Arilje, Majski dani kulture 2024.
Izložba fotografija Tanje Draškić Savić pod nazivom Pisci i savremenici značajna je iz najmanje dva razloga. Najpre, posredi je panorama jednog sveta u kome ne postoje granice. Taj svet je svet umetnosti, pogleda, polemike, muzike, knjiga, zamišljenosti, radoznalosti, stida, osmeha, uznemirenosti, jedne povišene temperature angažovanja i neprolazne duhovnosti života. Ne postoje granice, ni etničke ni geografske, postoji trag trenutka koji svedoči. Potom, Tanja Draškić Savić ne fotografiše napadno, senzacionalistički i sa izraženim moralnim pretenzijama. Njene fotografije su, grubo rečeno, konzervativne, crno-bele, obične, ali u toj jednostavnosti prepune slućene dubine. Ono što Susan Sontag misli kada kaže da slikar konstruiše, a fotograf razotkriva najočitije je primenjeno u ovim fotografijama. Razotkrivanje i osporavanje – to su dva rubna pojma koji određuju estetiku fotografija prikazanih u sklopu izložbe Savremenici.
Svet u kome živimo obiluje fotografijama u tolikoj meri da pojedini teoretičari govore o prevlasti slike nad jezikom. Fotografija postaje novi događaj života. U čemu se, naime, nalazi snaga fotografije? Prema rečima Susan Sontag snaga fotografije nalazi se u radikalnoj mogućnosti ,,preispitivanja trenutka koji se u normalnom protoku vremena odmah zamenjuje drugim. Ovo zamrzavanje vremena – drska, jetka zaustavljenost svake fotografije – proizvela je nove i primenjivije kanone lepote’’, budući da istina i lepota leže u osnovi fotografskog poduhvata. Ne postoji, dakle, fotografija koja ispod površine svoga umetničkog nastojanja ne skriva istinu i lepotu, na fotografu je da razotkrije njene dubine i ospori potencijalne banalne reprodukcije stvarnosti. O fotografiji u doba tehničke reprodukcije pisao je Walter Benjamin tako da je fotografiju predstavio kao izraz vremena u kome prevladavaju brzina i reprodukcija. Fotografija je potisnula slikarstvo jer je ona ,,kao sredstvo izražavanja življe i nedvosmislenije bliža današnjem životu’’.
Ovaj kratak teorijski ekskurs (ili diskurs!) ima za cilj da pokaže da fotografije Tanje Draškić Savić nisu samo zanatski odrađene sa dozom perfekcije, nego su ovakve kakve jesu – teorijski relevante. U njima je jaka filozofska intuicija, potraga za onim performativnim, kardinalnim tokovima svake umetnosti – istinom i lepotom. Na fotografijama savremenika, ljudi koji svedoče o jednom turbulentnom dobu, dakle svedoka i učesnika, vidimo ne samo lica, već i protok jednog vremena. Začudnost o kojoj baš povodom susreta sa fotografijom piše Roland Barthes u knjizi Svetla komora. Njegova je teza da fotografija na pojedinca ne deluje tako što obnavlja ono što je poništeno (vremenom, udaljenošću), već tako što potvrđuje da je to što vidi postojalo. Baš ta neprekidna začudnost pred fotografijom onog prošlog ravna je zaprepaštenju koje ima religijski kontekst. Barthes, dakle, fotografiju vidi kao nadolazak spasonosne ideje uskrsnuća; u diskursu fotografije uvek tinja začudnost onog nevidiljivog, ideja sluteće dubine.
I fotografije pisaca, intelektualaca, muzičara i novinara regiona Tanje Draškić Savić, nastale u periodu od 2013. do 2019. tokom njenog boravka u Puli, slute dubinu. Miljenko Jergović je u pozi nasmejanog dečaka, Damir Karakaš u prepoznatljivom i osobenom stilu totalnog umetnika, sa rukama u džepovima i ozbiljnim izrazom lica, Nenad i Alen Sinkauz sučeljavaju se kroz poglede u daljinu, u pozi jedne radikalne izloženosti, Predrag Lucić i Boris Dežulović u pozi krajnjeg otpora, priljubljenih glava i prkosnih pogleda, Marko Tomaš poput melanholičnog dečaka koji očima sluti daljine, ironično prodoran lik Olivera Frljića, potom nasmejana, a pritom distancirana Latinka Perović, odsečan gest okreta Branka Kukića… Ako se može ukratko proniknuti u bit ovih fotografija one su stvaralačke, začudne, inovativne i pesničke. Kroz njih se sluti umetnički (od)govor na stvarnost i neizgovorena reč krajnjeg nadahnuća materijalizovanog izraza jedne drugačije poze.
Možda najbitnije što želim istaći u povodu ove izložbe je njen, možda će zvučati čudno, politički kontekst. U vremenu kada se granice postavljaju na sve strane, kada se sve ono prošlo, drugo, drugačije, strano, odbacuje i prezire, ove fotografije u maloj galerije u centru Arilja donose jedan drugačiji svet. Nedovoljno za promenu, ali dovoljno da noć malograđanštine koja sve više preplavljuje ovaj mali grad (i ne samo njega) obasja makar na kratko. I to je dovoljno za početak umetničke revolucije. Jer sve druge (revolucije) su uzaludne i nepotrebne.