Elin Kulhed, Euforija, Laguna, Beograd, 2022.
Šest dana nakon što je pesnikinja Silvija Plat (1932-1963) izvršila samoubistvo, En Sekston napisala je pesmu Silvijina smrt. Bila je to poetska eksplozija reči, najdublji i najnežniji oproštaj sa veličinom jedne prolaznosti, unutrašnji dijalog sa smrću. Šta je to, naime, što neispisane reči, intezitet ideja, posvećenost tome da se otvori lepoti nadahnuća vodi ka smrti i želji da se sve napusti i završi? Da li je to depresija ili duboka provalija koju usamljenost stvara u odnosu sa stvarnošću? Kada život postane nepodnošljiv, težak, spor, dosadan, jednostavno mrtav, koji je to trenutak preloma u kome se donese odluka da sebe izložimo poslednjoj i najsurovijoj kazni – samouništenju? To su pitanja koja Sekston postavlja na margini svoje pesme; njen oproštajni govor o Silviji, jedna pesma, zapravo je pokušaj probijanja emotivne barijere, razotkrivanje mračnog momenta odluke kada smrt postaje pobuda i tihi čin.
Opseg intenzivnog izazivanja, suočavanja i raspravljanja prisutan je u poeziji Silvije Plat kao presudan poetski impuls, pri čemu srž pisanja ulazi u dubinu bića. Njena poezija je pobuna protiv konzervativnosti sveta u kome je odrastala, neprestani dijalog i potreba za razjašnjenjem, kod nje je u pisanju sve stavljeno na kocku, čak i sam život. Postoji, takođe, i nešto izvan pisanja što zatvara svaki stvaralački potencijal, muževnost sveta koju simbolizuju ,,razaranja, buldožeri, giljotina i bele sobe sa kricima’’. Žena pesnikinja nije tek biti na margini književnih krugova, nego biti opterećena majčinstvom, zarobljena zahtevima okoline, poslušnošću i nametnutom vedrinom, u senci muža pesnika kome je potreban mir za pisanje. Neprelazne barijere Silvije Plat bile su postavljenje već na početku njenog stvaralačkog puta. Bio je to život u neprekidnim kontradikcijama.
Sve slojeve ove intezivne posvećenosti životu, kroz ushićenja, radosti, plač i slomljenost, prikazala je Elin Kulhed u romanu Euforija (Laguna, 2022, preveo sa švedskog Igor Solunac), koji je posvećen poslednjoj godini života Silvije Plat. Ovaj roman nije biografski i u tome je njegova izvrsnost. Kulhed nastoji da kroz poslednje godine života pesnikinje otvori sve moguće emotivne pregrade koje su je razdvajale od sveta. Ona tako ulazi u život svakog od nas, nastojeći da prikaže punoću prividno malih praznina koje nas suštinski i presudno određuju. Tako se i roman kreće u raskoraku između sedam razloga da se ne umre, fiktivno napisanih u zimu 1962. godine, i trenutka kada svet postaje tesan i nepodnošljiv, kada muž, pesnik Ted Hjuz odlazi ljubavnici u London, a teskoba prekriva sve prostorije porodičnog doma. Panično pitanje – Ko će me duboko voleti? Silviju Plat ostavlja poraženom. Shvata da je izvor nedostižne ljubavi u njenom slučaju nedostatak ljubavi prema sebi.
Plač i teskoba, pakovanje stvari, rastanci i strah od odbačenosti, radost koja ostavlja ožiljke, milovanje dece, najdublja nežnost skrivena u njihovim očima, sve su to prizori romana o poslednjim danima života Silvije Plat. Biti voljen i voleti. Može li se postići ta punoća načelne kontradikcije života? Duboko voljen se postaje, stoji na poslednjim stranicama romana, kada ,,misliš na obilje, ne valjaš se u starim nepravdama, uzimaš vitamine i čuvaš zdravlje, spavaš kad i deca. Tako se postaje duboko voljen. Čekaš svoje vreme, pišeš pesme, držiš se ustaljenog poretka, pronađeš način da voliš sebe’’.
Potreba za pisanjem bila je za Silviju Plat životna potreba. Život je osećala dubokim intezitetom. U svemu je videla poeziju, u oznojenim čaršavima nakon seksa, u pismima majci i psihijatru, rumenilu svoje dece, u jeseni koja priziva sakupljanje meda iz košnica, sjaju od vatre iz kamina koji postaje odsjaj smrti… Tako osetljiva i predana metafizičkim dimenzijama života Silvija Plat je patila svaki put kada je bila samo Tedova supruga, majka koja rađa i čita ženske časopise, hoda na prstima kako bi muž pesnik pisao, domaćica koja bere povrće, sprema ručak i peče beli, vazdušast hleb. Ted je bio muškarac, on je mogao osamljeno pisati koliko je želeo. Ja sam ,,bila opšte vlasništvo, roba. Bila sam žena’’. Nepodnošljiva tupost česte usamljenosti otvarala je bolnu ranu nepripadanja i podsećala ,,na užasnu rupu u glavi, iz koje više nikad neće poteći izvanredna književnost’’. Pritom je nesporazum sa okolinom bio njen stalni kamen spoticanja, beskrajni nesporazumi i plač. Kulhed se koristi metaforom leptira kako bi naglasila njenu neusklađenost sa svetom, zarobljenost i želju za slobodom. Uprkos svim nametnutim pravilima života jedne domaćice ponekad je ,,uznemireni leptir zatreptao… Vrebao je čitavog dana i sada su mu krhka krila zadrhtala u mojoj utrobi. Leptir beše zarobljen i tražio je pravi izlaz, i zabijao se pravo u meso. Tražila sam reč’’.
Euforija je poetski roman o slobodi. Ovo nije biografija Silvije Plat, nego otvoreni tekst o težini života i lepoti umetničkog stvaralaštva. Nekada je teško uskladiti magiju i prisilu, pokušaji da se bude celovit najčešće ostaju nezalečene rane, krajnja odbačenost je nepodnošljiv teret. Uprkos strmoglavom padu u očajanje i smrt glavna junakinja ove knjige, pesnikinja Silvija Plat, jednostavnosti daje nepredvividu uzvišenost. Time je ovo optimističan roman o snazi prividno izgubljenih, slomljenih i odbačenih marginalaca. U samoći sam, stoji u romanu, ,,napisala pesmu. U glavi mi je vladalo blaženstvo, već sam se osećala kao da stojim pred morem i bacam veliku mrežu da ulovim sasvim različitu ribu. U glavi sam već imala okeane, u skladištu sećanja’’.
