Karolina Buasje, Avgust Gerlih, Aleksandar Ziloti, Sazvežđa Franca Lista, Službeni glasnik, 2021.
U vreme kada je Aleksandar Ziloti, mladi pijanista i učenik Nikolaja Rubinštajna, kao zapaženi umetnički talenat dobio stipendiju moskovskog Imperatorskog ruskog muzičkog društva, odlučeno je da školovanje nastavi kod Franca Lista. U Nemačku je otišao sa navršenih dvadeset godina, finansijski osiguran, ali preplašen zbog nepoznatog sveta i nepoznavanja nemačkog jezika. Strastveno zainteresovan za muziku u proleće 1883. godine ipak je stigao u Lajpcig na muzički festival na kome je nastupao njegov budući učitelj Franc List.
Nakon što se posredstvom Listove prijateljice i muzikološkinje Marije Lipsijus susreo sa tada čuvenim pijanistom, osetio je neobjašnjivu tugu i strah što je ,,ostao sam u tuđoj zemlji, bez ijednog poznanstva, bez znanja ijedne reči nemačkog jezika”. Odlučio je da se vrati u Rusiju nakon snažnog izliva emocija u samoći hotelske sobe. Sledećeg dana spakovao je stvari, ali je znatiželjan svratio na čas kod Franca Lista. U prostoriji je, svedoči, bilo oko dvadeset petoro učenika, pa ga je List ljubazno ohrabrio da nešto odsvira. Bio je pažljiv i zainteresovan pedagog, ulivao je poverenje zbunjenom mladiću, pomagao mu bez imalo nadmenosti prilikom sviranja i tada se u učeniku nešto prelomilo. Gledao sam u Lista, piše Ziloti, i ,,osećao da se u meni nešto menja… Iz Listove kuće izašao sam preporođen… Postao sam čovek koji zna šta hoće, zna da postoji neko kome se uvek može obratiti, da postoji toplina na kojoj se duša može ogrejati”. Tako je mladić raspakovao stvari, postao Vajmarac i jedan od najbliskijih Listovih učenika koji će svoje impresije zapisati kao sećanja na dane provedene uz čuvenog kompozitora.
Zilotijeva sećanja na Franca Lista deo su knjige Sazvežđa Franca Lista, koju je u luksuznom i pažljivo uređenom izdanju objavio Službeni glasnik, u prevodu i sa predgovorima Dragana Šobajića. Ova knjiga nadahnjuje uvidima o Listovoj ličnosti; u njoj je predstavljen ne samo muzičar, kompozitir, pijanista i dirigent, nego i istinski pronicljiv intelektualni autoritet koji je kao pedagog uticao na generacije svojih učenika. U knjizi sa bogatim ilustracijama i podacima, pored Zilotija, svedočenja o Listu dali su Karolina Buasje, čija je kćerka Valerija pohađala Listove časove u Parizu od januara do marta 1832, kao i Avgust Gerlih koji čitaocima nudi zapise i beleške sa majstorskog kursa Franca Lista održanog od 1884. do 1886. godine.
Listova klavirska škola postala je toliko značajna da je na svoje učenike uticao, pre svega kao umetnik ideje budući da je muzika za njega bila i ostala krajnji stepen slobode. Karolina Buasje svedoči da je na gotovo svim časovima istrajavao na stavu da muzika ne trpi ukočenost i neprirodnost. Muzika, prema njegovom mišljenju, jeste vizija oslobođenosti; ona ,,treba da teče slobodno, neusiljeno, prirodno, takoreći kao u samozaboravu”. Ukočenost ne pripada umetnosti, muziku pokreće strastvena otvorenost, radoznalost i duboka osećajnost.
Nakon mladih godina provedenih u Beču, List nastavlja školovanje u Parizu gde pristupa intelektualnim krugovima i postaje nenadmašni pijanista koji putuje Evropom i svira pred publikom nezaboravne koncerte. Listove klavirske kompozicije delom su nastale kao obrada već tradicionalnih kompozicija i narodnih predanja, ali je njegov umetnički duh rastao uz osećajnost nove forme koja je odbacivala tradicionalnu muzičku estetiku. List nije težio formi, nego slobodi, privlačilo ga je ,,ono što je veličanstveno, nepregledno, široko, neizmerno…”. Pred kraj života svira povremeno, radi i putuje kao pedagog smatrajući da njegovi učenici moraju osloboditi sebe za silinu strasti umetničkog nadahnuća. Njegov zadatak bio je da ih podstakne i u njima otvori vrelo strastvene predanosti vizijama osećanja. Otuda je u očima učenika i savremenika bio autoritet i mudrac. Da nije izvrstan muzičar, piše gospođa Buasje, bio bi filozof ili viđeni pisac.
Franc List i Aleksandar Ziloti, jesen 1884.
Vođen unutrašnjim osećanjem prilikom svakog muzičkog izražavanja List insistira na preciznosti tako da kod učenika zapaža i najmanju netačnost u odnosima među tonovima. Na časovima je bio misaono prisutan, često je svirao sa takvom izražajnošću koja se graničila sa nestvarnim. Muzika je za njega bila jezik srca, jezik strasti, jer se samo iz neusiljene otvorenosti osećanjima može izraziti dubina umetničkog nadahnuća. Muzika koja ponavlja fraze, mrtva je muzika. Čar muzike je u njenoj raznovrsnosti. Poput jezika koji postaje dosadan ako je sav u frazama i muzika ponavljanja ne nadahnjuje, već zamara. Učenicu Valeriju tako savetuje da razrađuje modulacije i varira vežbe u različitim tonalitetima jer će samo tako ,,ovladati osnovnim principima umetnosti”. Podučavao je besplatno, ali odabranim učenicima, budući da ,,onim učenicima koji ga odmah ne shvate on nije u stanju ništa da objasni”. Cenio je posvećenost, zanos, strast umetničkog (pre)davanja; nije voleo banalnost, opšta mesta i ukočenost. Često je, prema takvim učenicima, bio neprijatan. Ja ne uzimam od vas novac, govorio je, a vi ,,dolazite ovde da perete svoj prljav veš! Ja nisam pralja; idite na konzervatorijum – tamo vam je mesto”.
Jedno od najdirljivijih svedočenja Aleksandra Zilotija u knjizi sećanja jeste događaj izvođenja Betovenove Mesečeve sonate. Ziloti je u jednom danu čuo dva izvođenja Betovena; ujutru je slušao Antona Rubinštajna i sa oduševljenjem izvestio učitelja, da bi popodne na času List neočekivano zasvirao Mesečevu sonatu toliko zadivljujuće da sam, svedoči Ziloti, ,,osetio da me u sobi više nema… Okončavši sviranje List je ustao i prišao mi. U očima su mu bile suze”. Ovo je samo jedan događaj koji oslikava Listovu posebnu naklonost prema Zilotiju, što su ostale kolege tumačile činjenicom da on previše liči na Listovog sina Danijela, koji je umro sa 20 godina, što je posredno i sam List jednom prilikom potvrdio. Učenik je takođe o učitelju pisao nadahnuto, gotovo sentimentalno i slikovito. Kada ga je gledao kako diriguje on je video učitelja kako gigantski raste. U času ,,kada je trebalo napraviti veliki krešendo, on bi iznenada širio svoje duge ruke kao orao krila i tada biste zajedno sa izvođačima osetili snažan uspon tako da ste u tim trenucima poželili da ustanete sa mesta”.
Listova posvećenost muzici bila je apsolutna. Nije pokušavao i nikada improvizovao, on je uvek uspevao da stvori autentično izražajno delo. Kako piše Harold Šonberg List je ,,umeo da stvara takva čuda da bi ga u nekom drugom vremenu sigurno spalili na lomači kao vešticu. Bio je u stanju, pošto samo jednom čuje neko delo, da ga odsvira ne gledajući u note”. Listovo umeće umetničkog (pre)davanja je jedinstveno i za današnje vreme sveopšte površnosti poučno; on nije svoju popularnost koristio da bi odobrovoljio publiku, da bi postao nedodirljiva zvezda, nego je preobražavao svoj jezik srca u uzvišeno osećanje predavanja umetnosti i ljudima. Bio je umetnik koji se nije štedeo, ali ni rasipao. Bio je zlatna sredina, skroman i veličanstven, zagledan u sebe poput viteza koji pohodi nepregledne predele. Ova dragocena knjiga svedoči o viteškom junaštvu umetnika i radosti njegove otvorenosti širini, iskrenosti i zanosu.
Edicija Violinski ključ, koju je pokrenuo izdavač Službeni glasnik, vredna je inicijativa koja će, nadamo se, u narednim godinama pokriti upadljivu prazninu muzikološke literature u Srbiji i čitaocima ponuditi tumačenje umetnosti koja (p)ostaje sazvežđe smisla.
Politika, 7. maj 2022.