Tendencija psihijatrije da zahvati i rasvetli umetničke aspekte života pojedinca predstavlja pravi teorijski izazov. Šta psihijatrija može da kaže o umetnosti kao činu apsolutne slobode individualnog stremljenja i, na kraju, ima li ona ,,pravo” da se izjašnjava o pitanjima umetnosti? Može li psihijatar da odgovori umetnički na probleme psihičke prirode? Karl Gustav Jung je psihijatar koji je u mnogo čemu pomerio granice, ne samo na polju psihijatrije kao nauke gde je, kako je opšte poznato, svu pažnju usmerio na razrešenje sukoba između ličnog i kolektivno nesvesnog aspekta života, nego i u iskušavanju granica ljudske normalnosti, na mestima susreta psihe i nadahnuća. Njegova je analitička psihologija u velikoj meri temeljila svoju opravdanost na rubovima umetnosti i umetničkog doživljaja sveta. Nije neobično, dakle, da Jung neumorno piše o odnosu umetnosti i psihologije, analizirajući pritom umetničko delo i sve aspekte stvaranja od poezije do likovnosti. Kako bi pojasnio analitičku poziciju u teorijskoj dinamici psihologije umetnosti on neretko poseže za individualnim primerima umetničkog stvaranja u kojima prepoznaje odjek neobjektivne umetnosti kao reakciju na ono što proishodi iz unutrašnjeg sveta čoveka. Slike predmeta Pabla Picassa pokazuju baš takvo unutrašnje iskustvo sveta, jedan odlučujući skok u realnost koji se nikada ne povinuje opštim očekivanjima. Sa Jungovog stanovišta Picassova umetnost je paradigmatičan primer unutrašnjeg izlivanja višeg smisla, sasvim udaljenog od objektivne realnosti. Njegova dela, piše Jung, ,,pokazuju rastuću tendenciju da se udalje od empirijskih objekata i ,,porastu” u onim elementima koji ne odgovaraju nikakvom spoljašnjem iskustvu već dolaze ,,iznutra” onom ,,iznutra” koje je situirano izvan svesti – ili makar iza one svesti koja je, poput univerzalnog organa percepcije postavljenog povrh svega pet čula, usmerena prema spoljašnjem svetu. Iza svesti ne leži apsolutna praznina nego nesvesna psiha…”
Poniranje unutra tragom umetničkog stvaralaštva Jung koristi u svojoj metodi lečenja. On tako nastoji da iz pacijenata izvuče na površinu ono ,,iznutra” kako bi se sva njihova neuroza ispoljila na što kreativniji način. Prema tome ,,terapeutski efekat ovoga je da osujeti opasno razdvajanje nesvesnih procesa od svesti”. Ono iza svesti koje se ispoljava kroz umetnost predstavlja simbolički znak unutrašnjeg iskustva. Pacijenti tako stvaraju slike koje nalikuju Pacassovim delima; to su crte, greške koje prolaze pravo kroz sliku, iskrivljenja realnosti. I šizofreničar i neurotičar stvaraju simboličke slike, grube u dubini svoga značenja, slike koje se stalno okreću od posmatrača; ,,čak i povremeni dodir lepote se čini kao neoprostivo kašnjenje nečega što je u stalnom povlačenju”. Otuda su Picassove slike simbolički znakove unutrašnjeg sveta. U njima nema iskonske lepote, samo nagoveštaja lepog, u tim slikama prevladavaju tonovi hladne magle koja potiče iz okrilja unutrašnjeg sveta, onog iznutra, nevidljivog i grotesknog. Mračni tonovi, prljave boje, oštre linije postaju simbolički znaci unutrašnjeg previranja. Plava boja kao odraz modrine, krhkosti sveta, hladnoće i odbačenosti. To je vidljivo posebno na slikama Life (1903) i The Old Guitarist (1903), ništa manje na čuvenoj slici iz kasnijeg perioda Guernica (1937). Spuštanje kreativnog zanosa u mrak i donji svet života može značiti beznadežno propadanje ili okrepljujuće preobraženje. Jung tako ističe, kada je u pitanju Picassova psihološka ličnost, njegovo stalno nastojanje, koje je nužno i prilično očekivano, da zbliži suprotnosti i tako istakne motiv sjedinjenja. ,,Oštre, beskompromisne, čak brutalne boje najnovijeg perioda reflektuju tendenciju da svlada konflikt nasiljem (boja = osećanje).” U tom smislu zaključimo da je Picasso kao stvaralac na klackalici između gornjeg sveta upadljivog prisustva i donjeg sveta demonske privlačnosti. Sve to objedinjuju njegove slike, u njima je vrtlog emocija, put je prepun stopa gornjeg i donjeg sveta. Sukob se ne završava.
Jungova težnja da prikaže prisnost između psihologije i estetike donela je u modernom dobu sasvim drugačije tumačenje umetničkog dela i umetnosti. Ono radikalno novo u takvom tumačenju je psihološka osnova stvaranja koja se proteže ispod vizije i nadahnuća umetnika, poput nevidljive sile koja preobražava i manifestuje duboko potisnute individualne traume. Psihološki romani koji su danas aktuelni ne donose puno jer puno razotkrivaju. U njima je sva trauma već ispoljena, čak je i umetnički opravdana. Puno je značajnije napisati i pročitati roman nepsihološke prirode jer se u njemu, potencira Jung, ostavlja prostor za analizu i tumačenje iz ugla nepristrasnog pogleda. Savršen roman za psihološku analizu je, stoga, Moby Dick Hermana Melvillea jer je napisan ,,na planu neiskazane psihološke pozadine… U psihološkom romanu, s druge strane, sam autor čini pokušaj da podigne sirovi materijal svog dela u sferu psihološke rasprave, ali umesto da ga prosvetli, on samo uspeva da učini psihološku pozadinu nerazumljivom”.
Umetničko delo je vizija dubokih značenja. U njemu se događa susret svetova, spoj suprotnosti. Zato su u umetničkom delu uvek prisutne dve krajnosti – vizija i duboka tama. Umetničko delo je u tom smislu odgovor na fantaziju koja se utemeljuje u čoveku kao reakcija na psihološku krizu. Psihotični proizvodi, dakle, često se ispoljavaju u formi genijalnosti. Intimno lično iskustvo stvara umetničko delo koje neizostavno izmiče totalitetu umetničke vizije; to je delo patološke fantazije, ispoljavanje unutrašnje perspektive kao zamene za nepodnošljivu stvarnost i njen pritisak. Umetnik je, pak, stvaralac u čijoj ličnosti postoji tajna kreativnosti. Jung tvrdi da je kreativna ličnost ,,zagonetka na koju možemo pokušati da odgovorimo na različite načine, ali će to uvek ostati uzaludan posao”. U stvaralačkoj osobi se sukobljavaju sve njene krajnosti, dobro i zlo, svetlost i tama; umetnik je tako izvan slobodne volje, ,,on je ,,čovek” u višem smislu – on je ,,kolektivni čovek”, nosilac i modelator nesvesnog psihičkog života čovečanstva”. Umetničko delo je individualna reakcija koju stvara umetnik kao tumač kolektivne stvarnosti. Umetnik je tajna čijom se vizijom ispoljava iskustvo kolektiva. Zbog toga je, piše Jung, ,,svako veliko umetničko delo objektivno i impersonalno, a opet duboko potresno”. Umetnik je stvaralac kolektivnog iskustva koje prevazilazi njegovu individualnost i ličnu karijeru. Ono veličanstveno u umetnosti je, dakle, njena sveprožimajuća otvorenost ka kolektivnom traumatičnom iskustvu koje se u vizijama umetnika stvaraoca preliva na čitavu stvarnost stvarajući od nje univerzum tajne, mistično jezgro bivstvovanja.
Karl Gustav Jung, Duh u čoveku, umetnosti i književnosti, Miba Books, Beograd, 2024.