Čovek je ranjivo biće. U životu svakog od nas postoje rane koje ne zarastaju, neprolazni ožiljci i sitne ogrebotine, što je dokaz vitalnosti ljudskog života. Čovek nije zatvoren u sebe, jednoličan i dovršen, u njemu je naprotiv bezbroj pukotina, otvorenosti, promenljivosti i osećajnosti. Doba u kome živimo nastoji da prikrije svaku našu slabost, sve ono što je svojstveno čoveku potisnuto je pred idealom materijalne ostvarenosti, uspeha i opšte potrage za srećnim i uspunjenim životom. Gotovo je sramota priznati da nam ponekad ne ide, da smo možda bezvoljni, tužni i usamljeni; ukratko društvena stigma će takve isključiti uz objašnjenje da je reč o ,,energetskim vampirima’’. Postavlja se, naime, pitanje otkud toliko neprijateljstva prema čoveku i njegovoj drugoj, tamnijom strani kada je najčešće baš ranjivost ono što otvara i pokreće čoveka iz duhovnog mrtvila.
Ranjivost je osećajnost. To je teza koju zastupa španski filozof Migel Seguro (1979) u knjizi Ranjivost (Vulnerabilidad, Herder, 2021). Ono što čoveka pokreće, prema ovom filozofu, je Dekartova ideja sumnje što dalje podrazumeva da smo neprekidno suočeni sa svetom, sa negativnim i pozitivnim promenama koje svedoče o tome da smo suštinski ranjiva bića. Etika ranjivosti nalazi opravdanje u metamorfozama ljudske egzistencije i svedoči o tome da svako ,,filozofsko promišljanje projektuje ranjivost kao uslov ljudskog života, u svim njegovim dimenzijama’’. Ranjivost, dakle, nije ograničenost, još manje dekadentno klonuće, ona je izvor intelektualnog patosa, onoga što se može nazvati vehementna naklonost duha. Ranjivost kao osećajnost može da podstakne umetničko i duhovno usavršavanje, ali i političko delovanje. Prihvatanje toga da smo ranjivi i nesavršeni je svojevrstan otpor nametnutoj ideologiji uspeha što posledično može da dovede do performativne akcije čija bi glavna parola glasila – ljudska ranjivost je ekplicitno politički čin. Drugim rečima, prepoznavanje i prihvatanje patnje podrazumeva susret sa drugim, saosećanje i razumevanje, empatiju i razaranje oklopa društvene normativnosti.
Nešto najbliže etici prihvatanja ranjivosti kroz dimenziju rasta dala je pesnikinja i aktivistkinja Lora Matis kada je, pre desetak godina, napisala i objavila esej u kome je upotrebila termin – radikalna mekoća. Ona je pojasnila da je radikalna mekoća čin otpora, oružje meke političke borbe, koje se društvu stigmatizacije emocija suprotavlja idejom da je deljenje vlastitih emocija radikalan politički potez. Njena borba je prvenstveno borba protiv srama kada se govori o ljudskoj izloženosti, ranjivosti i slabostima. Radikalna mekoća znači prihvatanje i meko suočavanje sa bolom. Nežnost, platonska intimnost i iskrena komunikacija, prema Matisovoj, deo su isceljenja. Samo se u tom osećanju prihvatanja sebe mekoća može videti kao snaga, a ne slabost.
Ranjivost i stvaralaštvo su bliski već time što je svaki zanos nadahnuća praćen nekim nemirom. Potreba za individualnim stvaranjem svedoči čovekovoj životvornoj izloženosti. Lorens Darel u Aleksandrijskom kvartetu na više mesta dovodi u pitanje umetnost i stvaralaštvo podstaknut pitanjem čovekove ranjivosti i otvorenosti za propast. Umetnik u sebi objedinjuje nežnost i strast, ali ono što ga u potpunosti definiše je njegovo tumačenje tišine oko sebe. Tek onda kada svoju ranjivost ispolji kao kreaciju, umetnik postaje dovoljno hrabar da život sagleda u celini vlastitog postojanja. Prava bezazlenost, piše Darel, ,,nije u stanju da učini ništa što je površno, a kada je u savezu sa plemenitišću srca, taj spoj daje nešto najranjivije pod nebom’’. Zato je umetnost konačna reč života, ona je radikalno drugo pred kojim se život otvara ka celini pripadanja. U tom smislu važno je ostati na putu umetničke vizije života, predati se zanosu i strasti stvaranja, pri čemu je neophodno dati snagu vlastitoj slabosti, izreći svoj nemir, osvetliti ranjivost sopstvenih dubina i visina.
Ranjivost je čovekov neotuđivi deo života, ono bez čega bismo ostali uskraćeni za duhovni rast. Ranjivost je politički i umetnički čin, kroz nju se čovek otvara metafizičkoj dimenziji života. Sve ono što je površno, banalno i ideološki isključivo negira ranjivost ljudskog bića, baš iz razloga osećaja vlastite superiornosti. Svest o jednostavnosti je natopljena ranjivošću ljudskog bića. Bez te svesti čovek nikada ne bih spoznao dva lica jednostavnosti – milost i ljubav. Antički mitološki i književni junaci su heroji zbog svoje tragične izloženosti i pomirenosti sa sudbinom. Njihova je veličina u prihvatanju slabosti i uzaludnoj borbi koja je neminovna i time spasonosna.
Putnik (1975) Mikelanđela Antonionija je film o individualnoj potrazi koja se događa nakon iskustva radikalne izolovanosti. Džek Nikolson je novinar reporter koji putuje pustinjom Afrike u potrazi za gerilcima, da bi ubrzo izmoren i deprimiran sakrio svoj identitet i otišao u nepoznato. U tom filmu fascinira melanholična atmosfera u kojoj neprestano dolazi do sukoba svetova. Pustinjački, miran, samotan život nasuprot vrevi grada, mnoštvu, sticanju. Ipak prikrivena ranjivost glavnog junaka filma identitet prikazuje fragilnim tonovima, toliko da se gotovo napadno insistira na tome da čovek može bežati i lutati, ono što istinski ostaje nalazi se u njemu, nepromenjeno; on sam na čistini pustinje. Dva sukobljena, ali u nemiru bliska lika ovog filma su putnik i slepac. Krajolici putovanja su traganje bez cilja, uskomešanost ideja, želja da se izađe iz sebe. Slepac, koji je četrdeset godina bio slep naprasno je progledao. Bio je ushićen nekoliko dana i nakon toga se razočarao što svet izgleda mnogo bednije nego što je zamišljao. Niko mu, naime, nije rekao da na svetu ima toliko nesreće, prljavštine i ružnoće. Ubio se nakon tri godine.
Neprihvatanje ranjivosti vodi u duhovnu smrt. U svetu u kome prevladava materijalna korist i gde se neprekidno nameće ideal sreće kao spasonosna nada budućnosti čovekova slabost predstavlja poslednju odbranu ljudskosti. Ranjivost ljudskog bića svedoči o autentičnosti postojanja, ona je prekoračenje ljudske ograničenosti, konačna opuštenost i pomirenost sa stvarima. Ranjivost je nežan i smiren, mek otpor svetu kome se predajemo kao ljudi nemira, uskomešanih osećanja, kao putnici u nepoznato. Ideja individualne potrage počinje ranjavanjem, a završava isceljenjem. To je celovit duhovni put, krajnja ispunjenost.
Politika, kulturni dodatak, 7. septembar 2024.
