Dok sedim za radnim stolom često ne radim ništa. Gledam i razmišljam. Neke ideje se roje po mojoj glavi. Okrećem se okolo sebe, pribiram misli, pogledom usmerenim na zidove prepune knjiga i često razmišljam – Šta čitati? Koja je to knjiga koja će danas postati moja preokupacija? Sa desne strane starinska šoljica kafe, čaša vode, ispred mene olovke u raznim bojama, pored papiri na kojima ispisujem beleške, kratke misli, rečenice, ponekad gotove pasuse teksta. Na zidu par ličnih fotografija, ikona Raspeća ispred sabranih dela Momčila Nastasijevića, nekoliko reprodukcija umetničkih dela, neizostavno Titianova Venera pred ogledalom, potom italijanski slikar rane renesanse Piero della Francesca i njegovo Vaskrsenje, stari globus na kome često istražujem nepoznate predele sveta. Sve su to fragmenti moga stvaralačkog sveta. Tu sam najsigurniji i najnemirniji; često nadahnut nekim detaljem, ushićen, radostan, tužan, nestrpljiv. Moja radna soba je intezitet moga unutrašnjeg sveta. Sve ono što imam stalo je tu. Sećanja, zapisi, zaboravljene beleške, neke ustajale skripte, knjige zatrpane drugim knjigama, razglednice, ispisane beležnice, među njima filmski i muzički dnevnik, sveske gde zapisujem ono što slušam i gledam. Svedočanstvo stvaranja, iskonske potrebe da budem homo ludens, da gledam, slušam i pišem – sve to čuva moja radna soba.
Giorgio Agamben pravi autoportret u svojoj radnoj sobi shvatajući da se tu odigrava najživotniji deo stvaralačke ličnosti; u radnoj sobi vlada poetska realnost. Opisati vlastitu radnu sobu ,,značilo bi pokušati opisati oblike i načine vlastite mogućnosti – zadatak koji je, bar na prvi pogled, nemoguć”. Ipak, radna soba svedoči koliko o mogućnostima, toliko i o nemogućnostima, o onim teškim momentima kada nastupi kreativna blokada i pisanje postane samo priziv nadolazećeg zova. Tace, si vis vivere in pace. (Ćuti, ako želiš da živiš u miru.) To je još jedno svedočanstvo radne sobe. Ne postoji stvararalaštvo koje nije praćeno nemirom odsutnosti, radna soba priziva tišinu kao ono sabiranje koje je potrebno da bi se u miru stvaralo. Sve ono što jeste atmosfera radne sobe to je sabirajući putokaz naše stvaralačke imaginacije.
Svaki put kada sednem za radni sto, ja sam uzbuđen. Ne postoje ravnodušnost, nezainteresovanost, klonuće, uvek nemir nečeg nadolazećeg što nalikuje slutećoj lepoti. Knjige posvuda oko mene, papiri i beleške, kratke poruke, nekad davno zapisani planovi, potom zaboravljeni, razglednice i slike. Sećanja i uspomene na trenutke otkrića umetnosti, filmova i muzike. Setni zvuci trube Cheta Bakera, otkriće Georgesa Moustakija, rođenog u Aleksandriji, i njegovog čuvenog hita Le Métèque, koji će potom preraditi u svom elegantnom stilu Arsen Dedić. Otkriće filmova Davida Lyncha, neumorno gledanje njegovog remek dela Plavi somot (1986), potom Wendersovih filmova u kojima uvek postoji junak koji vodi kreativnu borbu sa spoljnim okolnostima, izvesnom traumom, koja ga spašava stvaralaštvom, čitanjem, pisanjem, lutanjem, beskućništvom. Kreativni nemir koji je u meni izazvao film Romana Polanskog Gorki mesec (1992). I uvek setne večeri uz kultni film Noć lovca (1955) u režiji Charlesa Laughtona. U radnoj sobi još uvek vidim lik prelepog Roberta De Nira u Takstistu Martina Scorsesea. U tom svetu ja sam gospodar svoje mašte, tu se događa radikalno suočavanje sa drugim, stranim bićem mog neotkrivenog stvaralačkog zanosa. Otuda je radna soba inspiracija i svedočanstvo svih uspeha i promašaja; pročitanih i nepročitanih knjiga, odgledanih i neodgledanih filmova, razočaranja, muzičkih otkrića, prekriženih stranica, isprljanih rubova knjiga, zabačenih rukopisa, opšte zbrke. Radna soba predstavlja život u malom, istinsku refleksiju našeg celokupnog postojanja.
U svetu radne sobe događa se intezivno prepuštanje strastima koje nas nikada ne ostavljaju na miru. Možemo tvrditi da je radna soba, borhesovski rečeno, lavirint bez izlaza. Zamak i kula. Tragamo za izlazom, premda smo prepušteni toplini njenih zidova uokvirenim knjigama i uspomenama. Cecil Day Lewis (1904-1972) melanholični je engleski pesnik zatvorenih osećanja; u njegovim stihovima otkriva se senka stvaralaštva radne sobe.
Ukloni rosu. Bujaj ko okean silno.
Uobliči se nečujno. Rasti kao oblak.
Lepa žitna polja, i vi ste teška;
Lisnato granje – i ono skriva veliki plod.
(iz pesme Ne očekuj opet feniksov čas, prevela Milica Mihajlović)
