U filmu Večnost i jedan dan (1998) reditelja Thea Angelopoulosa postoji izražena meditativna i setno melanholična emotivna nedorečenost glavnih junaka. Pogledi su prazni, pokreti usporeni, unutrašnja bujica uskomešane emotivnosti ne uspeva da se izrazi. Pesnik na izmaku života koji priziva nostalgične uspomene izgubljenog vremena i dečak suočen sa nasiljen, izbeglica, besputan i nesrećan pred neizvesnošću svoje budućnosti, pronalaze jedan drugog na rubovima potisnutih trauma. Okrilje njihove traume je nepregledna samoća u svetu koji je odavno okrenuo leđa kako ostarelom i bolesnom pesniku, tako i nevinom i tužnom dečaku lutalici.
Okrajci samoće dva lika – pesnika i deteta – simbolički su putokazi dehumanizacije našeg doba. Njihova samoća nije spasonosna pobeda individualnosti koja nadahnjuje i pruža emotivno utočište, njihova samoća je nastala odbačenošću od društva koje svoje vrednosti temelji na kolektivnom načinu ponašanja. Istina pesnika i istina deteta dodiruju se na izvoru života. Svet opterećen materijalnim napretkom ne prepoznaje njihovu istinu, naprotiv on je negira i demonstrativno odbacuje. Meditativnost letnjih večeri, svojstvena istini pesnika i deteta, u svetu materijalne isključivosti savremene civilizacije ne postoji kao mogućnost odnosa prema svetu. Meditativni sanjači letnjih večeri, pesnici i deca, bliski su ludacima koji su odbačeni jer ne pronalaze način materijalističkog ispunjenja vremena. Njihov greh je u tome što oni, svojim krajnjim istinama, svet potresaju u temelju. Ništa više ne pogoduje razmišljanju o kraju sveta, kako kaže Zbigniew Herbert, od prijatne avgustovske noći s nebom punim mirnih zvezda.
Individualna samoća tehnološkog doba u retkim je slučajevima posledica kreativnosti. Najčešće je gotovo nasilna društvena izopštenost nastala kao posledica rivalstva i afiniteta. Samoća više nije stanje uzvišene potrage za dubljim smislom, zanos ljubavi i kreativnosti, nego je sve više prisutna kao traumatična izopštenost drugog i drugačijeg na kojoj se ocrtavaju tragovi osvete kolektiva. To je vidljivo iz potpune degradacije individualnosti koja svoj krajnji stepen dehumanizacije doživljava u diktaturi rada. Ubrzanje i zauzetost savremenog čoveka dovode ga u stanje napetosti i time nespremnosti da ostane sam sa sobom. Nasuprot spoljašnjoj samoći koja je na kraju svih krajeva posledica gole moći, unutrašnja samoća zahteva pribranost, oslobođenost i sazrevanje. Spoljašnja samoća trpi, unutrašnja samoća zri. Samoća Antonina Artauda je spoljašnja samoća društvene izopštenosti, Rilkeova samoća je plodna samoća neprekidne uronjenosti u sebe samog, prilika da se odvojenošću od svakodnevnog života dospe na visinu duhovne pobede.
Rilekova umetnost je umetnost apsolutnog predavanja. Njegov svet je odraz unutrašnje samoće, zrenja čiji su plodovi jarki i nedodirljivi. On je čovek poetske eksplozije, njegovo nadahnuće ide ka neizrecivom spajanju unutrašnjih samoća, bespomoćnosti koje se štite, ljubavi. Za Rilkea ljubav nije stapanje u jedno, nego je to individualno predavanje vlastite unutrašnje samoće drugom. Taj krajnji čin ogoljenosti zahteva najunutrašnjiju poniznost koja vodi duhovnom ujedinjenju i sazrevanju. Dihotomičnu crtu Rilkeove pojave, koja je baš zbog sudara krajnosti iznedrila vrhunce, Paul Valéry uzima kao presudnu okolnost Rilkeovog pesništva. U njemu sam video i voleo, piše Valeri, najnežnijeg i naduhovitijeg čoveka koga su obuzimali najčudesniji strahovi i sve tajne duha.
Samoća savremenog čoveka krije patološku klicu odbačenosti. Retki su samotnici koji su nadahnuti unutrašnjim prizivom da krenu istinom pesnika i dečaka. Samoća je prisebnost i dar koji se mora odabrati samovoljno, u bezgraničnoj slobodi vlastitog duha. Otuda je Rilkeova vizija samoće put ka istinskoj ljubavi. Sazrevanje koje nam donosi unutrašnja samoća može biti bolno poput izrastanja prolećnih pupoljaka, ali je zrenje uslov svake prave ljubavi. Ne postoji ljubav koja nije začeta u samoći. Ljubav je bliskost na određenoj udaljenosti, to je davanje prostora da se bude u suštini svog bića. Ljubav je, prema Rilkeu, držanje uz sebe i ujedno prepuštanje.
Za pisca i filozofa Mauricea Blanchota temeljno iskustvo života je iskustvo unutrašnje samoće. Samoća je rana o kojoj ne treba iznositi primedbe. Susret sa samoćom susret je sa odsutnim Drugim. Tu se raz-otkriva čvorište ljubavi. U samoći je ogoljenost i prisutnost, prozirnost duše. Postoji, piše Blanšo, samoća umetničkog dela. U umetničkom stvaranju, pre svega pisanju, prevladava raznolikost fascinacija koje stvarima nikada ne daju konačan okvir. Ostavljaju ih ogoljene i oslobođene naslaga konačnosti. U umetničkom delu je skrivena suštinska samoća koja delo nikada ne dovodi do krajnosti, nego čini da se (u) delu oslobodi usamljenost. To ne znači da je ono nesaopštivo već znači da ,,ko ga čita, sam ulazi u potvrdu samoće dela”. U pisanju se ostvaruje dodir sa razdaljine, razdvajanje postaje susret.
Suštinsku samoću (pisanja) proživeo je Franz Кafka. U eseju Bol dijaloga nekoliko značajnih redova Blanchot posvećuje Кafki. Na tom malom prostoru naglašava, kada su u pitanju Кafkini likovi, nepremostivu distancu, rascep, pobijanje. Iz hladnoće dijaloga nastaje očaj koji ipak ne završava u bezdanu. Distanca, piše Blanchot, koja deli sagovornike nikada nije nepremostiva, ona jednostavno nikada ne dozvoljava razgovoru da postane dijalog. Slika Кafkinog dela je slika svakodnevnog života koji se odvija u nezalaznom nerazumevanju; svi govore, ali se ne slažu. Iz takve dijaloške distanciranosti nazire se suštinski jezik samoće koji rečima (govoru) daje uporišno mesto u doživljaju sveta. Pisati – to je odjekivati govorom koji nastoji da se uspostavi kao stvaralačka snaga. Pisati je ,,neokončivost, neprestanost. Pisac odbija da kaže Ja… Pisac pripada govoru kojim niko ne govori, koji se nikom ne obraća, koji nema središte, koji ništa ne otkriva…”
U savremenom svetu koji se razvija kroz afirmaciju moći i mačističke kulturu dokazivanja vlastite izvrsnosti unutrašnja samoća je mogućnost da se prekorači granica katastrofične stvarnosti i da se uđe u dubinu potisnutih afekata. Depresija, kao bolest savremenog doba, možda i jeste posledica nagomilanih pretnji i emotivnih blokada koju nam nameće društvo narcističke kulture i birokratije. Čovek suštinski nije spreman da se suoči sa brzinom napretka i tako nesnađen beži u mrak vlastitog bića. Lavirint običnosti ne ostavlja prostor za kreativnu nadogradnju, pa se patološki obrasci neprekidno ponavljaju. Prevelika gužva, brzina, kultura socijalne uključenosti, herojsko osvajanje trofeja, bilo poslovnih bilo ljubavnih, doveli su svet do ivice ponora. Još poneko ostrvo unutrašnje samoće daje nadu da ćemo se svi mi jednog dana osloboditi nataloženih patologija društva i svet videti dalekom istinom pesnika i dečaka.