Penelopino tkanje

Hana Arent (1906-1975) pripada krugu najznačajnijih filozofkinja modernog doba. Njena izuzetna biografija, strast u traganju za istinom, moralna posvećenost i neumorno preispitivanje vlastitih pozicija od njenog imena načinili su svejovrstan mit. Svedočanstvo prošlog veka je svedočanstvo zločina, nasilja i smrti. Milioni ljudi stradali su na tako brutalan način koji je za čovekovo poimanje gotovo nezamisliv. U brojnim studijama i esejima Hana Arent je svoju filozofsku znatiželju usmerila ka razotkrivanju fenomena zla i nasilja, uvek ostajući verna ideji slobode. Za nju je čovek pretpostavka nadolazećeg mišljenja, pred njim je uvek mogućnost da razmišlja, ali ono što je od presudne teorijske važnosti jeste pokazati na koji je način kod čoveka moguće probuditi želju da razmišlja uz mogućnost radikalnog delovanja pred činjenicom života. Misliti je uvek, kaže Arent, opasno, ali je ne misliti mnogo opasnija stvar.

U svojim studijama posvećenim totalitarizmu i mišljenju Hana Arent razvija teorijske perspektive moralnog delovanja. U esejima objavljenim u knjizi Mišljenje i delanje u mračnim vremenima (Peščanik, 2023), u prevodu Branislava Dujmića i Slavice Miletić, ulazimo u samu srž njene praktične filozofije. Počevši od odnosa razumevanja i politike, preko socijalnog značenja pojma kulture, knjiga se zaokružuje izvanrednim esejima posvećenim odnosu mišljenja i moralnog razmatranja. Čovek je biće sposobno za dobro i zlo. Pred njim je uvek izbor postupanja. Činjenice masovnih pogubljenja, logora i političkih likvidacija prošlog veka moraju pokrenuti ne samo savest, nego i svest da su ljudi koju su ubijali ,,ljudi kao mi’’ i da su nam pokazali potencijalnu monstruoznost čovekovih postupaka. Za Hanu Arent razumevanje zla u perspektivi preokrenutog mišljenja postaje glavna preokupacija. Drugim rečima, kako piše u predgovoru knjige urednik Nenad Dimitrijević, ,,umesto da tragamo za novim obrascima istine, treba da se okrenemo „pročišćavajućem mišljenju“ (purging element in thinking), koje će razotkriti pogubne implikacije starih nepropitanih normi i pomoći nam da se oslobodimo predrasuda’’.

Razumevanje je za Hanu Arent zapravo samorazumevenje, stalni pokušaj osmišljavanja vlastitog života, duhom osvetljena perspektiva imaginacije koja od nas zahteva da moralno problematičan svet prihvatimo u dijalogu, a ne u pokornom ćutanju na pojave zla, nasilja i ideoloških zatvaranja slobodnih ljudi. Fenomen suđenja nacističkim zločincima, optužba-odbrana-presuda, stavio je do znanja svima nama da se ne sudi samo kriminalcima, već i običnim ljudima ,,koji su, s manje ili više entuzijazma, vršili zločine prosto zato što su radili ono što im je neko rekao da rade.’’ Zločinci nisu bili samo kriminalci, među njima je bilo isuviše mnogo posmatrača i onih koji su samo ,,radili svoj posao’’.

Zlo je u svojoj biti povezano sa činjenicom ontološke prirode čovekove nesposobnosti da uoči smisao oko sebe. Adolf Ajhman je bio običan čovek koji je zlo pravdao jezički opštim mestima; bio je plitkouman iz čega je u karakteru njegove ličnosti bila uočljiva ,,sasvim autentična nesposobnost za mišljenje’’. Ajhman je bio čovek koji se čak i u novim okolnostima, kada je sedeo na optuženičkoj klupi, pred prekornim pogledom sudija i znatiželjne javnosti, lako prilagodio novoj realnosti koristeći se jezičkim frazama, opštim mestima i nedoslednim prisećanjima. U tome je Hana Arent videla trijumf banalnosti zla, u činjenici totalnog odsustva mišljenja. Suočena sa stravičnom individualnom banalizacijom zločina, koji je u smrt poslao milione ljudi, Arent će postaviti pitanje – ,,Da li bi sama delatnost mišljenja, navika ispitivanja proteklih događaja i razmišljanja o njima, bez obzira na njihov konkretan sadržaj i rezultate, mogla „odvratiti“ ljude od činjenja zla?’’

U trenutku kada je filozofija proglasila, tragom Ničea, kraj metafizike tada je postalo jasno da pitanja metafizičke prirode – Šta je mišljenje? ili Šta je zlo? – nisu postala besmislena ,,već da je način na koji su bila formulisana i na koji se na njih odgovaralo izgubio uverljivost’’. Posredi je susret etike i metafizike na samom izvoru; pred nama iskrsava presudno iskustvo mišljenja, koje Hana Arent detaljno pojašnjava u čuvenom tekstu posvećenom Hajdegerovom 80. rođendanu. Mišljenje je tu začeto kao sloboda delovanja, kao odluka da se u opuštenosti može reći – ja hoću ne-htenje. Čistina koju zahteva pravo mišljenje jedan je od presudnih događaja mišljenja budući da čovek (kad) istinski misli uvek (misli) više od svog znanja, on ima potrebu da snagu svog razmišljanja iz puke radoznalosti i želje otvori neistraženom području metafizički ,,poslednjih pitanja’’.

Pozivajući se na Kantovu praktičnu filozofiju Hana Arent pravi razliku između mišljenja i saznanja, posledično između uma i razuma. Nije istina da samo glup čovek ne misli. Može se, naime, desiti da čak i inteligentni ljudi ne misle, da su njihovi postupci zli i opasni, oslobođeni bilo kakvog smislenog uporišta. Istinsko mišljenje potresa i izokreće svet (Hajdeger), ono je ,,poput Penelopinog tkanja: svakog jutra para ono što je istkano prethodne noći’’.

Sokrat je, posredstvom Platonovih dijaloga, razotkrio mračne slojeve mišljenja, njegov je postupak radikalan i opasan. On je, prema Hani Arent, obad jer ,,zna kako da probode, da probudi svoje sugrađane’’, zatim babica jer porođajem iz ljudi izvlači sve predrasude koje sprečavaju mišljenje, i na kraju električna riba koja parališe istinom, prizivajući potres, ,,oluju mišljenja’’, krajnju i radikalnu otvorenost. Mišljenje, dakle, ima moć da iz novoga stvara istinu nadolazeće suštine, da nadilazi ,,mnjenje’’ i parališe. Ono nas tera da zastanemo i razmislimo, ali i da se pokolebamo u ime viših principa, pre svih vrline dobra i lepote. Čovek koji misli ne može da čini zlo jer je mišljenje obuzeto erosom, žudnjom za mudrošću; ono uslovljava čoveka da u ime te strastvene ljubavi čini dobro i postupa pravedno.

Filozofija Hane Arent zahteva radikalnu promenu istorijske paradigme u kojoj se uvek iznova ,,cepa’’ slika zbivanja i uspostavlja prevrat (mišljenja). Sve to događa se pod okriljem nasilja koje ima istorijski presudnu ulogu prilikom razmišljanja o društvu i politici. Nasilje i moć su bliski fenomeni, sa tom razlikom da je moć uvek glasna, dok je ,,nasilje za razliku od moći, nemo: nasilje počinje tamo gde govor prestaje’’. Krajnji ishod vita activa, delatnog života čoveka, nalazi se u dostizanju tačke razumevanja u nerazumevanju, na ruševinama smisla iz kojih se uvek izdiže građevina duha – mišljenje bez ograde, čistina.

Zbirka prevedenih eseja Mišljenje i delanje u mračnim vremenima Hane Arent, predstavlja važan i sveobuhvatan pristup delu filozofkinje koja još uvek izaziva nova i suprostavljena tumačenja. Izbor eseja i predavanja, opremljenost knjige, prevodilačka doslednost i sadržajan predgovor čine ovu knjigu dragocenim doprinosom proučavanju filozofije duha, naposletku jedan pokušaj odgonetanja zagonetke slobode, dobrote i apsurdnosti života.

Danas, 22/23. jul 2023.