U esejističkoj analizi brige koju sam prikazao u tekstu Mrak nežnih šuma zastupao sam tezu da savremeno doba informatičkog preobilja okreće čoveka u unutrašnjost na jedan dramatičan, krajnje sebičan način. Stvarnost sve više nalikuje jednodimenzionalnoj slici koju svako od nas posmatra i tumači na gotovo istovetan način. Pritom se, kada je posredi tumačenje, gube svi kriterijumi, sve se raspršuje u providnost banalnih iskaza. Kad se izgubi tačka oslonca, sve se ruši u nepovratnost. Time se pitanje perspektiva ukida u korist simulacije stvarnosti, pri čemu se u sveopštoj konfuziji informacija i slika brišu granice imeđu istine i laže, lepog i ružnog, stvarnog i nestvarnog. Simulacija stvarnost proizvodi, kako tvrdi francuski filozof Jean Baudrillard, i time je u korenu potresa lažnim slikama, simulakrumima, kopijama. Stvarnost socijalne distanciranosti prozvodi lažnu sliku zajedništva, pozivi za bezgraničnu slobodu suštinski prikrivaju krajnju neslobodu. Vreme konfuzije u kome živimo opterećeni informacijama, pri čemu svaka od tih informacija želi polagati pravo na istinitost značenja, doprinosi neprekidnom ulančavanju novih smislova, nove realnosti. Doba simulacije, prema Baudrillardu, kolažira stvarnost tako da više nije moguće ništa čvrsto lokalizovati jer ,,se vi uvek već nalazite sa druge strane. Nema više subjekta, fokalne tačke, nema više središta, ni periferije; postoji još jedino cirkularno savijanje ili infleksija (savijanje prema unutrašnjosti). Nema više nasilja ni nadzora: jedino postoji informacija, tajna virulentnost, lančana reakcija, spora implozija i prividni prostori u kojima još treperi efekat stvarnog”. Svet postaje ispresecan porukama, medium više nema svoje značenje, postoje samo poruke koje treba dešifrovati. Jer sve oko nas, od spektakla do univerziteta, otvara lavinu značenja čije se konture naziru, ali nikada do kraja ne projektuju u određeni smisao. Svet je prepun poruka koje se gube u nestalnosti, krhkosti značenja. Sve to postaje moguće kada se izgube uporišne tačke; onoga trenutka kada se iz našeg vidokruga izgubilo pitanje smisla duhovnog horizonta ljudske egzistencije u korist čiste materijalizacije stvarnosti, principa koristi i samoljublja, tada je postalo nemoguće govoriti o različitim perspektivama stvaralaštva ili duhovnoj izgradnji stvarnosti. Pred našim očima smenjuju se samo iluzije, kopije stvarnosti, ono što je još kod Platona bilo imenovano kao čisto nebiće, daleko ispod ideja, stvari i odraza. Baš kako biće može biti savršeno puno, kao forma čistog bića sveta ideja, tako ono može biti ispražnjeno od svake suštine, bačeno u tok jednolične predvidivosti u kojoj vladaju čista iluzija i mrtvilo života.
Čovekove težnje i sav teret njegove psihe nose obrise začaranosti svetom informacija i slika. Takvu egzistencijalnu zatečenost više nije moguće izbeći povlačenjem u sebe, u svoju pećinu ideja ili udaljavanjem od sveta. Signal je prisutan posvuda, na svakom mestu zemaljske kugle prati vas informacija kao suštinska poruka savremenost bivstvovanja. Razvoj medija u 20. veku bio je revolucionaran čin prosvećivanja masa. U doba rušilačkih ratova i Holokausta prenos informacija bio je neminovno važan za mnoge ljude širom sveta. Ono što se sa medijima dogodilo u 21. veku uništilo je svaki znak prosvećenosti. Mediji su postali korporacije prenosa informacija sa ciljem spektakularizacije sadržaja zbog zarade i proširenja moći. Njihova funkcija novog veka nije prenos informacija, nego nešto radikalnije – oni posreduju između čoveka i ideološke moći. U delu Simulacija i zbilja Baudrillard tako piše da ,,mediji nisu koeficijenti nego efektori (prenositelji) ideologije. Ne samo da nisu revolucionarni po namjeni, nego nisu čak, na drugi način ili virtualno, neutralni ili neideološki (izmišljotina o njihovu “tehnološkom” statusu ili njihovoj društvenoj “uporabnoj vrijednosti”). Sukladno tome, ni ideologija ne postoji negdje drugdje kao diskurs vladajuće klase prije no što se uključi u medije”. Mediji, dakle, posreduju prema moći i materijalnoj koristi, zanemarujući svoju temeljnu uslovljenost pitanjima društvene odgovornosti i prosvećenosti. Takav uspon praznoga prema rubu ne bi bio moguć bez političke instumentalizacije kulture koja je u našem veku gotovo neprimetno skliznula u ideološko polje nadmoći. Kultura je, posredstvom medija, postala konkuretna, premda bi njen glavni zadatak trebao biti izvan svake posmisli na takmičenje ili nadmetanje moći. U kulturi se danas možda više nego u bilo kojoj oblasti duha prepoznaje simulacija kao način života i to u smislu u kojem je vidi Baudrillard, kao ,,neodoljivo odvijanje, ulančavanje stvari kao da imaju neki smisao, dok njima upravlja jedino umjetna montaža i bez-smisao”.
Najočitija forma duhovne degradacije čoveka na konzumenta lažne stvarnosti, koju nesvesno uzima kao konačnu istinu svoje egzistencije, je fenomen televizije. Sa pojavom televizijskih programa sva čovekova pažnja sa slova prelazi na pokretnu sliku montirane realnosti. Put od prosvećenosti do spektakla prošao je gotovo neprimetno, u jednom odlučnom zamahu, pa se televizija vrlo brzo prilagodila vremenu u kome je informacija postala materijalni zalog opstanka. U preobilju informacija događajima se licitira. Jean Baudrillard tako u knjizi Simulakrumi i simulacija medije tumači kao genetički kod koji upravlja mutacijom stvarnog i nestvarnog. Budući da je svaki tradicionalni oblik posredovanja između medija i publike izgubljen u aluzijama i šifrovanim porukama ,,televizija nas posmatra, televizija nas otuđuje, televizija s nama manipuliše, televizija nas informiše… U svemu tome ostajemo potčinjeni analitičkoj koncepciji medija, koncepciji jednog aktivnog i delotvornog spoljašnjeg agensa, koncepcije jedne ,,perspektive” informacija čiju tačku konvergencije čini horizont stvarnog smisla”. Drugim rečima, postaje svima jasno da stvarni smisao izmiče pred jednim nadograđenim, izmaštanim smislom nove realnosti u kojoj su u pitanje dovedeni gotovo svi tradicionalni koncepti dosadašnjeg života. Ako je televizija prevazišla spektakl i osvojila publiku pukom manipulacijom slike, onda je kompijuterska forma stvarnosti ušla u samu srž ljudske egzistencije, poništavajući pritom ono duboko ljudskog posredovanje koje se odigrava kroz brigu i žrtvovanje. Čovek tehnološke dimenzije života ne poznaje brigu ni žrtvovanje jer su svi njegovi napori usmereni na to da on sam dešifruje poruku i da se spram tog otkrivenog smisla odredi prema stvarnosti. Otuda se krećemo u praznini događaja, na rubu bezdana koji se simuliranim slikama pred našim očima otvara kao horizont lepote.
Gubeći se u aporijama stvarnosti, umetnost više ne ostvaruje nikakav kontakt sa mitološkim, još manje apstraktnim vizijama simboličke poetike. Moderna umetnost ne poznaje apstrakciju zanosnog, lepotu uzvišenog, strast posvećenosti; ona je u svim dimenzijama usmerena na realnost i surovo realno. Film najbolje reprezentuje taj dramatičan prelaz iz fantastičnog u hiperealističko. Baudrillard baš u umetničkoj formi filma prepoznaje degradaciju ljudskog duha koja se odigrava izvan duhovne sublimacije, na mestu koje više ne prepoznaje dijalog između stvarnosnog i imaginarnog u umetničkoj reprezentaciji. Banalnost i zaborav odlike su takve umetničke stvarnosti. Slike koje zavode i kopiraju određeni deo stvarnosti, prvenstveno ideološki podoban, i insenacija istorijskih i nasilnih događaja iz prošlosti koji posredstvom televizije postaju deo opšteg poricanja, zapravo spektakularizovanog zaborava koji počinje i završava masovnom histerijom. Film može da izbegne tu zamku već time što on nije, Baudrillardovim rečima, ,,ekran i vizuelan oblik, nego mit, stvar koja ima još nešto od dvojnika, fantazma, ogledala, sna…” Televizijska slika je, nasuprot tome, samo ekran, jedan minijaturizovani terminal koji zapravo gleda onog koji gleda. Otuda je jasno da film ima mogućnost da zaborav potisne apstraktnom identifikacijom. Slikama čiste realnosti događaja, živim prikazima nasilja i smrti, streljanjima i spaljivanjima ljudi u koncentracijskim logorima, tim gnusnim prizorima jezive smrti, ukratko zadiranjem u realnost iskonskog prizora neminovno se događa spektakularizovani zaborav. Onaj ko svedoči tim slikama na ekranu biće potresen tako da će ubrzo, bilo svesni ili nesvesno, sve od sebe odgurnuti kako bi u prividnom samozadovoljstvu etičke potresenosti svoje sećanje zablokirao i prepustio se spokojnom zaboravu. Ukoliko se, pak, film otvori prema stvarnosti modelom imaginacije, mita i metafizičkih znakova čiste ideje, onda će performativno poistovećivanje posmatrača da onemogući zaborav; onaj ko svedoči slikama udaljene realnosti otvoriće se vitalnosti života uprkos smrti, nasilju i degradaciji.
Takav vid čiste katarze posredstvom udaljenih simbola realnosti, kroz mrežu mita i umetničke apstrakcije kao težnje za doticanjem životnog smisla, ostvaruje film Afterimage (2016) u režiji poljskog reditelja Andrzeja Wajde, u kome se nasilje prenosi znakovima višeg smisla, pre svega mitološkim odjekom boja i zvukova. Posredi je priča o životu i smrti poljskog avangardnog umetnika Wladyslawa Strzeminskog, koji je u Prvom svetskom ratu izgubio ruku i nogu, da bi se posle okončanja drugog rata našao na meti komunističkih vlasti zbog neumoljive odbrane svoje čiste umetničke vizije. Ovaj film nije, da poentiram, spektakularizacija istorijskog tereta nasilja i marginalizacije umetnika, nego nadahnuto apstrahovanje mitološke perspektive umetnosti u jedan osećaj zajedništva kroz umetnički pogled na svet. Umetnost izvan ideologije, filmske slike svedene na osećaj bespomoćnosti ne prelazi u zaborav, nego u univerzalan doživljaj višeg smisla. Film našeg doba se utapa u realnost i time se gubi u simulakrumima nadstvarnog. To je samo jedan simptom društvene degeneracije, simptom urušavanja smisla koji je prekriven prividima, opsenama, zabludama i modom zavođenja. Smrt više nije događaj života, nego spektakularizovani prizor televizijskog ekrana. U tim sveprisutnim scenama smrti drugih i nepoznatih, scenama koje se odvijaju pred našim očima, iza ekrana, zavedeni smo pravednošću i zaneseni bojama ekrana, pri čemu zapravo sebično ostajemo okrenuti sebi u ekstatičnoj ravnodušnosti i atmosferi maskenbala. Ovo je vreme, kako piše Baudrillard, nakon orgije posvemašnje slobode kada još možemo samo simulirati orgiju i oslobođenje i ubrzavati naš pad u prazninu i kobnu ravnodušnost.
Žan Bodrijar, Simulakrumi i simulacija, prevela Frida Filipović, Svetovi, Novi Sad, 1991.
Jean Baudriilard, Simulacija i zbilja, prevela Gordana V. Popović, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2001.