Oblaci od maslačka

Damir Karakaš, Potop, Lom, Beograd, 2024.

Da je iskustvo pisanja nemoguće bez iskustva čitanja, što predstavlja momenat radikalne afirmacije ideje stvaralaštva, u svojim romanima neprekidno svedoči Damir Karakaš (1967). Ovaj Ličanin, svetski putnik i svestrani umetnik u gotovo svim romanima koje je objavio do sada, od Sjajnog mjesta za nesreću do Okretišta, ulazi u otvoren dijalog sa piscima i umetnicima koji su uticali na njegov stvaralački svet. Poput Kafke, jednog od svojih uzora, koji čita Strindberga, kako piše u Dnevniku, ne da bih ga čitao, već da leži na njegovim grudima i Karakaš svoje pisanje zasniva na dijalogu sa književim uzorima, svojim piscima. To je posebno uočljivo u idejnoj estetici njegovog poslednjeg romana Potop (Lom, Beograd, 2024) u kome se prepliću teme ljubavi, lutalaštva, odrastanja i rata. Karakaš se, možda više nego ikada ranije, u ovom romanu bavi težinom i lakoćom ljubavi, pritom ne zanemarujući svoje stalne teme poput fragmentarnog portretisanja zavičajnih motiva u kojima su emocije skrivene pod teretom junaštva. U ovoj knjizi, ipak, pored ljubavi prevladava tema umetničke autentičnosti koja se ispoljava kao pobeda stvaralaštva nad svakom destrukcijom. Zato su Karakaševi pisci, koji se pominju kroz njegovu knjigu kao idejni nosioci radnje, tragični pobednici u bezizlazu životne drame. U ratnom rovu čita izveštaje sa suđenja Josifa Brodskog, opsedaju ga pisci poput Wolfganga Borcherta, Vladimira Majakovskog, dok konačnu afirmaciju ideje života kao stvaralačke strasti Karakaš oslikava sudbinom Karla Sirovyja, samoukog slikara, koji je pred optužbom za špijunažu, polovinom 1948. godine, ispio otrov.

Idejno čvorište romana Potop je rat. Oko rata, koji zapravo tinja i u miru, prepliću se sudbine junaka sa margine koji nastoje da sačuvaju svoje mesto pod oblacima od maslačka. Slične poetske slike Karakašev roman približavaju poeziji, da bi se kroz njih ostvarila atmosfera izvornog života, u krajnjoj i nedirnutoj jednostavnosti. Za razliku od Okretišta,  kada je pisao podstaknut ličnom traumom jednog nasilnog događaja iz života, Potop je slojevita priča o graničnim situacijama života posle kojih više ništa nije isto. Poput prividno idiličnog sveta malog mesta Hanekeovog filma Bela traka (2009), ispod čije površine se kriju neslućena destrukcija koja završava ratom, i Karakašev svet obiluje sličnim kontrastima. Od ljubavnih scena, ispunjenih melanholičnim prepuštanjem lakoći života, do ratnih trauma pod okriljem noći, tragom Whitmanove skrovite neizrečenosti, događaju se potresi koji uvek iznova razaraju biće pripovedača romana. Ti su potresi razorni i teški, neizlečivi, premda su metaforičnim jezikom predstavljeni sa neverovatnom toplinom. Karakašev roman Potop osvetljava krhkost ljudskog bića ispod čijih se, na prvi pogled grubih, slojeva skriva iskra dečije nežnosti i dobrote.

Težina sveta je okrajak pesničkog izraza. Karakašev jezik je sav u nijansama simboličkih slika. Dok napolju ,,vjetar opet visoko guči, drhte strune dalekovoda, ali ne pjevaju’’, prolazi jedna žuta mačka čije su oči pune tajni, majčin ,,glas cvili kao mokri prst po staklu’’, dok šuma izgleda kao veliko gnezdo. U takvoj pesnički naslućenoj krhkosti života odnos glavnog junaka, zapravo pisca romana, sa ocem protkan je najdubljim jezičkim nijansama. U dijaloški najboljim scenama beketovske svedenosti u izrazu, kada se pred čitaocima odmotava zamršeno klupko odnosa između grubog i emotivno distanciranog oca i sina umetnika, svetskog lutalice i pisca, Karakaš suvereno ispoljava svoj talenat da pesničkim jezikom u prozi dotakne najdublje slojeve ljudskog bića. Dok otac kosi zanosno tako da svaki njegov otkos izgleda ,,kao ljubav koja naglo završava’’, sin u mislima luta do detinjstva i nazad. Pred njim se smenjuju slike i prošlosti i sadašnjosti; priseća se mrtve zmije, jednobojnog sljepića, pred čijim je prerezanim telom kao mali plakao, dok u sadašnjosti zamahuje kosom koja reže velike glave cveća; ,,preklano mi cvijeće iz svojih čaški baci u lice žutu prašinu: hoće zaštititi svoju živu braću, ali ne popuštam’’.

Ljubav sa devojkom Hanom je setna, čežnjiva i strasna. Opisana je u kontrastima, sećanjima i bolnim rezovima koji završavaju njenim samoubistvom. Dok u rovu, tokom rata, preživljava male agonije, seća se njihove ljubavi, i to je sećanje ujedno i prizivanje njenog prisustva u maglinama, gotovo halucinacijama. Završne scene romana svedoče o neostvarenosti ljubavi, ali takođe slave trenutke harmonije života u bezbrižnim danima na moru. Sene ptica ucrtane u praznom nebu odmotavaju sećanja; sve je ovom metaforom dovedeno do vrhunca. Ljubav se rasula, naglo i bolno. Život je oduvek rat, velika polemika sa svetom oko sebe, neprikidna borba, pa se egzistencijalna klonuća i malodušnosti prekidaju kontrastom – prizorima čiste izvornosti postojanja. Vetar povija drveće ,,kao da ga želi slomiti, ali ono urođenom žilavošću – a to me opet načas ohrabri – uspijeva odoljeti svim silovitim naletima’’.

Pogrešno bi bilo reći da je ovo roman u kome se sentimentalizuje patnja; naprotiv, sve je u njemu jednostavno i baš zato veličanstveno, sve je surovo iskreno da bi bilo patetično. Potop je, baš poput Okretišta, ispisan bez patetične i bezidejne simbolizacije u izrazu, bez politizacije i ideoloških učitavanja. Poetika Karakaševog jezika svedena je na goloću života čiji obrisi nisu predstavljeni dinamičnim i efektnim opisima brutalnosti, dnevno političkim tračarijama ili postmodernim ideološkim dosetkama. Život se u svom izvoru afirmiše svedenim izrazom u kome se ogleda jasnoća. Pisci poput Karakaša se ne igraju samo sa životom, nego i sa jezikom. Jezik za njih nije tek sredstvo izražavanja, već prisnost, pukotina egzistencije, radikalni rez onog neiskazivog. Paul Valéry takvu pukotinu između misliti i izraziti svoju misao imenuje kao – preliv jezika. To je žestina koja mislima daje neutoljivu želju da se jezički izraze, pokažu i otkriju.

Roman Potop Damira Karakaša neveliko je delo u koje je stalo mnoštvo svetova. I majstorija njegovog pisanja je baš u tome, da sa malim brojem reči, fragmentarnim stilom pisanja, izrazi velike istine života. Uprkos mržnji, ratovima, rovovima i poterama postoji život koji prevazilazi svaku podelu, svako nasilje. Nebo, more, maslačak, pokošeno cveće, klizavi kamen, prekrivač od mraza – to su oni duboki simbolički uvidi jezika ispod kojih se uviđa da, kako piše Béla Hamvas, život ne teče, nego plavi