Na današnji dan (10. april) rodila se poezija. Kako drugačije opisati, prizvati u sećanje, zabeležiti ime i ličnost Vesne Parun (1922-2010), kako drugačije nego rečju – poezija. Sav njen glas i stih protkan je dubokom melanholijom života, začudnim metaforama, likovnošću prizora, od-jekom ljubavi. Otuđena i svoja, posebna, ali ne drska i ponosna. Samo ptica u kavezu povređenih krila sa obiljem ljubavi. Vesnin lik, poezija života.
Nestalna i gotovo beskućnica, prepuna darova i opet ljubavi. Ali kako živi neko prepun ljubavi u svetu u kome je nežnost incident, a mržnja normalnost? Teško, usamljeno, na rubu, uvek po strani. O tome je pisala u knjizi eseja Krv svjedoka. Gledala sam, svedoči pesnikinja, kako otac preti sinu, muškarac ženi, prijatelj prijatelju, kako društvo odbacuje izrode, ali nikada nisam videla da životinja preti životinji, samo čovek čoveku. Pretnja je ovde postala ,,životna filozofija. Kao ključ za sve brave. Ili točnije: kao obijač zarđale brave duše’’.
Na Kongresu pisaca u Novom Sadu, u leto 1986. godine, kada je izgledalo da među nama još nema međa, Vesna je bila poseban gost. Rekla je pritom, neverovatno nadahnutom bujicom reči, da ona piše kroz ,,opiranje pisanju’’, da piše kroz život, u lekovitosti tog sada koje joj omogućuje da otkriva, više nego da piše. Pisanje je tako beleška unutrašnje bujice bića koje se suočava sa sadašnjošću sveta. Pisanje je otvorenost, nepisanje je tajna. U pisanju uvek postoji doza izloženosti. Čak i ono najskrivenije u nama što zapišemo kao stih iznosimo van, predajemo ga drugom i šaljemo u svet. Pisanje je prinudni, ali neophodan rastanak. Ima u otvorenosti pisanja i doze narcizma jer, pita se Vesna, zašto bi moje pisanje, moje otkriće stavljeno na papir, to što sam ja pesnikinja ,,bilo značajnije od lista koji pada sa stabla u tom trenutku’’. Duboku osećajnost prirodne ravnoteže, koju oslikavaju ova zapažanja, mogla je da oseti samo duša istančana osećajem kosmičke nežnosti. Strah ruši ravnotežu života. Zašto strahujemo od smrti i rastanka? Ako si žedan, savetuje pesnikinja, ispij izvor. Ako si zaljubljen, nagledaj se ljubljenog lika.
Od rođenja na otoku Zlarinu hodala je čudnim putevima – od naivnosti do prkosa, od vihora do nevinih ruku koje ostaju uskraćene zagrljaja i priznanja. Sa prvom zbirkom poezije Zore i vihori, koja je objavljena 1947., postala je nezaobilazna pesnikinja jugoslovenske kulture. Premda praćena oštrim kritikama ova zbirka pesama otvorila je pred čitaocima jedan novi, mediteranski pejzaž poetskog izraza kojim je pesnikinja osvetljavala unutrašnje lomove mladog bića rastrzanog paradoksima života i sveta; bila je to poezija nastala kao svetiljka podzemlja, koju je, to je Vesna često isticala, nosio još Tin Ujević. Ljubavnu zbirku poezije Crna maslina, u kojoj njen poetski izražaj dobija potpuno ispoljenje, izdaje 1955. godine.
U Zagrebu je živela veći deo života, teško i na rubu egzistencije. Poslednje godine provela je u Stubičkim Toplicama, u mestu gde je upoznala staru prosjakinju Magdicu, sa kojom će izgraditi prisan i doživotan odnos. U njoj je, čini se, videla ostvarenje apsolutne slobode bića kojem je težila celog svog života. Otuda i neograničena bujica reči koje je zapisivala svuda oko sebe; a pisala je poeziju, eseje, drame, priče za decu, satire. Slikala je i u svemu oko sebe videla nadahnuće; duhovno je rasla kroz svoje stvaralaštvo uprkos patnji i materijalnoj bedi. Rekla je jednom prilikom da poezijom patnju nastoji da preobrazi u mudrost jer čovek ovakav kakav jeste, više gord nego nežan, moralno nije dorastao da bude srećan. Možda je ta bojažljiva odbojnost prema čoveku pesnikinju odvela u svet prirode bez koje su njene pesme nezamislive. Ptice, otoci, more, šume, lišće – to je kolorit poezije Vesne Parun. Slike reči, bujica zanosnog predavanja mogućnosti da nežnost bude konačna i poslednja reč ovog sveta.
U pisanju Vesne Parun, od poezije do satire, pa čak i u njenim polemičkim esejima prisutna je nesvakidašnja osećajnost koja umetnost usmerava ka prirodnosti sveta, izvornom nadahnuću i lirskom pejzažu netaknute naturalističke perspektive. Svet Vesne Parun, kako piše Branko Maleš u pogovoru zbirke Šum krila, šum vode, oslikan je pomoću ,,prirode kao uzora umetnosti i poezije kao kosmičke sile”. Umetnost možda i jeste najsnažnija sila koja zemlju spašava neprohodnog crnila; u umetnosti se odmotava klupko sveta i sva nataložena patnja dobija okrepljujuće usmerenje. Težak i boemski život Vesne Parun pokazuje tu prikrivenu snagu umetnosti, oštrinu reči, jer život nije lak odbačenima i samima, ,,svako se drugačije vraća zajedničkoj ništavnosti bola”, svako se opire i odupire tragom vlastite unutrašnje osećajnosti, što je za našu pesnikinju značilo – osvajati slobodu i neprekidno pevati oslobođenom svetu.
Tajnovita i uvek ekscentrična, svoja i sama, a opet prepuna ljubavi za celi svet. Kao da se iz njenog kazivanja izliva tolika količina emocije koja nadilazi ceo svet, prelazi njegove granice i utapa se u beskrajno duboku i nepredvidivu tišinu. Kuda će nas odvesti njena pesma? U krajolik nepreglednog beskraja, u ovozemaljsku ogoljenost i nezagaslu čežnju života.
Bilans svog života, kao predskazanje, najbolje je opisala u pesmi koju prilažem čitaocima ovog skromnog zapisa. Pesma je objavljena u zbirci Vidrama vjerna 1957. godine.
Pred morem, kao pred smrću, nema tajne
Ako tražiš put u moju dušu
odvedi me moru olujnom.
Ondje ćeš vidjeti otkrit život moj
kao razvaljen hram; moju mladost
smokvama ograđenu visoravan.
Moja bedra: drevnu tužaljku
radi koje poganski bogovi
kleče na koljenima.
Pred morem, kao pred smrću, nemam tajne.
Zemlja i mjesec postaju moje tijelo.
Ljubav presađuje moje misli
u vrtove vječnosti.