Ne mogu da pišem

Ne mogu da pišem. U tome – ne mogu – ima nešto od unutrašnjeg stanja koje nije osećanje ravnodušnosti, koliko jedna nepregledna praznina, nedostatak uporišta, neizdrživ grč. 

Ne mogu da pišem znači ne mogu da živim.  Provodim dane. Sve oko mene razliva se u neuhvatljivost osećanja praznine. Jedina tačka koja nepomično stoji ispred mene – i ispred svakog od nas – jeste smrt. Izvesnost prolaznosti – u tome je suština metafizičke određenosti svega živog; sve je neizvesno u prolaznosti, osim nadolazeće smrti. Iako na prvi pogled deluje sumorno, ima u toj spoznaji melanholične sreće; naime – pred time da jesmo smrtni postajemo svesni da tuga nije večna, premda se pred čovekom otvara kao neprolazna bol žalovanja.

Ne mogu da pišem, izreći to, znači priznati vlastitu slabost, time i smrtnost. Koliko je samo apsurdna spoznaja da egzistencijalno osećanje praznine života, osećanje koje čoveka zahvata u dubini njegovog bića, pokraj srca, u duši, može nestati tek fizičkim zalaskom života – smrću. Otuda u čoveku duhovna potreba samospoznaje, neprekidna potraga za Večnim i Lepim. Svi trzaji patnje i bolovanja iskre prikrivenu fluidnost čovekovog bića koje se napaja na izvoru nežnosti. Previše je grubosti i tužno je, tako je tužno, da se čovekov život svodi na odbranu od nasilja, odbačenosti i samoće. Svaki drugi je odbačeni drugi, ispražnjen od osećanja suštine, prazan drugi.

Ne mogu da pišem, ne zato što doista ne mogu, nego zato što trenutno nisam sposoban da pišem. Vedro jesenje nebo iskri život i to mi je dovoljno. Dani prolaze, sa njima se vreme života osipa. Tuga nije večna, smrt dolazi.

Ne mogu da pišem, ali ću jednom moći. Jer pisanje ranjava tako da je neophodno kako bi se čovek probudio iz zaklonitog malodušja, u gorem slučaju iz bezdušja. Da nema nade da ću jednom napisati – mogu da pišem, sve bi prekrila praznina velikog ništa. U trenutku dok pišem o nemogućnosti da pišem prisećam se Marguerite Duras, njene potrage za ’’golim pisanjem’’, ali i rečenice koja nagoveštava da je ovo – ne mogu da pišem – egzistencijalni potres koji je pitanje života i(li) smrti. Meni pisanje, kaže Duras, nije pomoglo da živim, pisanje mi je pomoglo da ne umrem.