U poetskom zapisu Samoća i povučenost Halil Džubran prodire u samu srž svoje filozofije milosrđa pokazujući da samoća čuva iskru bistrine tek u odnosu prema samoći drugoga. Samoća je otok koji okružuju litice i drveće; litice su mu čežnje, drveće snovi. Dalek si u svom saosećanju i svojim tajnama, ,,da nema te samoće i te povučenosti, ti ne bi bio ti i ja ne bih bio ja. Da nema te samoće i te povučenosti, ja bih, čuvši tvoj glas, pomislio da sam govorim; ipak, da ti vidjeh lice, pomislio bih da gledam u zrcalo’’. Odnos samoća koje se dodiruju u svojoj izdvojenosti otvaraju pitanje brige kao fenomena izvorne ljudske relacije. Briga ne postoji sama za sebe, ona je pristupačna kao odgovor na čovekovu raspoloživost prema drugom ljudskom biću. To znači da briga računa na posvećenost i žrtvovanje. Brinemo uvek u određenoj relaciji, uprkos blizini ili daljini, kao smrtna ljudska bića opseda nas unutrašnja težina brižnosti koja se širi izvan naše egzistencije i zahvata drugog u svim njegovim dimenzijama ljudskosti. Briga pokriva sve relacije ukoliko postoji, kako piše Gabriel Marcel, raspoloživost da se posvetimo drugom i da mu brigom dodelimo mesto. Ukoliko sam kao čovek nedostupan, time sam nespreman za brižnost i trajno zatvoren za drugog. Ostajem u sebi bez odraza, zatvoren i nepristupačan, odsutan. Nikada se očitije nije dovela u pitanje svaka moguća relacija sa drugim nego u naše doba u kome je sve predvidivo neminovnom brzinom informacija i količinom slika. Osuđen da prihvata nepojmljivu količinu informacija čovek našeg doba postaje povučen u sebe zidom radikalne isključivosti, toliko da svaku relaciju sa drugim vidi kao smetnju ili prepreku. U takvim okolnostima briga postaje rubni fenomen današnje civilizacije, premda je u njoj i samo preko nje ljudsko zajedništvo kao garancija opstanka dovedeno u svoju izvornu čistinu, u blizinu pogleda i razumevanja spram drugog čoveka. Kada drugog pretražujemo preko internet platformi ili kada sa njime stupamo u online kontakt, mi time ne izlazimo izvan sebe, ne dodeljujemo drugom mesto spram naše raspoloživosti, nego mu otklanjamo prisustvo radikalnom isključivošću. Za nas on je samo slika, tek jedan mig komunikacije u kome se suštinski afirmiše samotno iskustvo bivanja. Čovek suočen sa tehnološkim napretkom, pritom nespreman da prihvati ogromnu količinu informacija, radikalizuje egzistencijalnu poziciju unutrašnjim vrenjem koje gotovo nikada ne izlazi izvan svojih granica. Ne preliva se, samo ključa. U dobu sveprisutne društvenosti, čovek je neminovno postao pustinjak.
Brigu prati nežnost i teskoba. Možemo, dakle, biti usled brige posvećeni i nežni prema onome kome dajemo mesto i kome ustupamo brižnost, ali istovremeno osećati silnu teksobu pred činjenicom da je naša briga osećaj krajnje neizvesnosti. Briga potresa do temelja našu egzistenciju dajući postojanju neslućeni smisao. To znači samo jedno – briga je temeljna odlika čovekovog opstanka u kojoj se ispoljava nesputana dinamika ličnosti. Brigom čovek, smatra Eugen Fink, uspostavlja samointeres budući da se njegova egzistencija ispoljava u dinamici antropološkog položaja u čijem se centru nalazi mogućnost igre. Jedino čovek kao bivstvujuće može biti brižno i bezbrižno biće, jedino on može da bude rob i slobodan čovek. Briga je osebena samo čoveku, i premda prikrivena i izvan svake korisnosti, ona osvetljava autentičnu dubinu čovekovog položaja u svetu. Ono što se često zanemaruje, kako piše Fink u izvanrednoj studiji Osnovni fenomeni ljudskog postojanja, jeste to da ,,nekorisna stvar ima autentičnost, ima nepatvorenost, a ne ono što je učinjeno već korisnim za bilo kakve svrhe koje su izvan igre, što služi okrepljenju tela, postizanju rekorda, traćenju vremena kao sredstva za razonodu’’. Samoća i briga su autentične već svojim položajem nekorisnosti; obe afirmišu svoje suprotnosti – društvenost i bezbrižnost – koje su u delirijumu opšte korisnosti savremnog doba postale simboli društvenog zajedništva i uključenosti u društvo.
Briga i samoća ne podstiču korist, takmičenje ili materijalnu dobit, nego su kao autentična iskustva bivstvovanja odrazi individualnog utemeljenja čoveka u odnosu na drugog i drugačijeg. Poezija svedoči samoćom i brigom. Pesnik prodire u dubine, traga uvek pred očima drugog. Samotan je i brižan u svojoj potrazi. Pisanje je mreža brige, čitanje mreža samoće. Moderni pesnik nema svoje mesto, kako piše Oktavio Paz u knjizi Luk i lira, jer je u stvari niko. Pesnik ne radi niti proizvodi, pa tako pisanje poezije ,,može biti zabava ili bolest, nikada zanimanje’’. Pesnik ne trguje, nema društveni status, on je na rubnoj poziciji krajnjeg usamljeništva. Samo tamo, piše Paz, ,,gde izgleda da više nema nikoga, na krajnjoj granici, pojavljuje se drugo, pojavljujemo se svi’’. Briga i samoća, dakle, osvetljavaju biće tako da su u odnosu prema njemu izvan svake korisnosti, oni su već samim svojim autentičnim postajanjem deo utemeljujuće smislenosti ljudske egzistencije. Drugim rečima, samo briga i samoća čoveka dodiruju presudno, tako da u njemu izazivaju dinamično suočavanje sa svetom. To je čovekov odnos prema realnosti i svemu što ga okružuje, suodnos, zajedništvo i raspoloživost da se prepozna mesto i položaj drugog.
Martin Heidegger brigu tumači kao temeljni egzistencijal tubitka, naime takvog bića kao što je čovek koje ima sposobnost da se pita o sebi i svom položaju u svetu. Bitak tubitka se razgrće kao briga. Volja, želja, sklonost i poriv, prema Heideggeru, ne izvode na čistinu fenomen brige, budući da su oni sami fundirani u njoj. Dok briga biće tubitka osmišljava prema projekciji za budućnost (biće ispred sebe), potom kroz bačenost u svet u određene, nametnute okolnosti života (biće već u) i na kraju kao supostojanje u svetu kroz brigu za drugog (biće pored), strepnja ne zna za svoj cilj, onaj ko strepi ne zna pred čim strepi. Tako strepnja, za razliku od brige, ,,oduzima tubitku mogućnost da zapadajući razume sebe iz ,,sveta’’ i javne izloženosti. Ona baca tubitak natrag na ono za šta on strepi, na njegovo svojstveno moći-biti-u-svetu’’. Strepnja se otvara u rasparčanosti, kao štimung nelagodnosti, dok se briga tumači kao celovita struktura koja obuhvata jedinstvo egzistencijalnosti, faktičnosti i zapalosti tubitka. Briga je osnovni egzistencijalno-ontološki fenomen u kome su smešteni htenje, željenje, sklonost i poriv. Heidegger interpretira brigu kao ontološku konstrukciji služeći se u Bitku i vremenu simbolikom bajke. U navedenoj staroj bajci Briga uz pomoć Jupitera komadu gline podaruje dah, da bi se potom sa njim sporila oko toga ko će novoj tvorevini podariti ime. Saturn presudi tako da ,,pošto je Briga prva obrazovalo to bivstvo, onda neka njega, sve dok ono živi, Briga poseduje’’. To ima značiti samo jedno – čovek kao tubitak osuđen je na posedovanje brige u svojoj konačnosti tokom celog vremenskog boravka u svetu. Nije slučajno sudija bio Saturn, oličenje vremena, kao što nije slučajno što je presudio još i da čovek (homo) dobije svoje ime od onoga od čega se sastoji, od zemlje (humus). Time je čovek izgrađen od tela (zemlje) i duha, da bi se povratno vratio u svoju postojbinu, zemlju. Krug se zatvara. Briga, dakle, rasprostire svoju mrežu preko egzistencijalne vremenitosti čoveka na odlučujući način. Tek naspram brige čovek se u svetu uspostavlja kao ličnost zapitana nad svojim postojanjem i konačnim krajem.
Usmerena na život u celini, kao neodređenu vremenitost onoga sada i ovde, briga zadire u srž etike osobnosti i praktičnog postupanja čoveka u odnosu na njegovu svetovnu izloženost. Književnost pokreće ova pitanja posredno, pokazujući time veliki potencijal u interpretativnom smislu. Ona postaje dijaloški transfer gde se susreću okolnosti i emocije, pritom dobija neverovatan teorijski zamah da se otvori ka filozofskoj problematici etike. Ipak, filozofkinja Martha Nussbaum prepoznaje nedostatak teorijskog govora o etičkoj teoriji u domenu književne teorije, zauzimajući se za ravnotežu percepcija, književne i etičke. U tom smislu problem brige otvorio bi dva temeljna pitanja. Kako književnost percipira brigu kao literarni fenomen? i nadalje Postoji li briga u čoveku kao iskonski pokretač njegovih postupaka ili samo kao svest o mogućnosti zaokreta na etičkom planu? Ako pogledamo, sasvim grubo, najvažnija dela književne istorije uvidećemo ne samo da je briga jedna od odlučujućih tema sa kojom se surećemo, nego da se cela istorija književnosti spotiče o pitanje brige. To spoticanje prepoznajemo u istorijskom tumačenju književnih dela – od Antigone do Idota – gde se u prvi plan izlažu literarni motivi koji se povlače u unutrašnji svet književnih junaka, dok se fenomenu brige kao onom otvorenom polju zajedništva pristupa površno ili se takav fenomen u potpunosti zanemaruje.
Julio Cortázar u svojim pričama, možda najdoslednije od svih savremenih pisaca kratkih priča, ulazi literarno u problematiku brige, brižnosti, samoće i usamljenosti. Ovi su fenomeni glavni pokretači njegovih junaka koji su, po pravilu, otisnuti u svet izvesnim nesporazumom sa okolinom i željom za novim i drugačijim iskustvima. To neprekidno nadiranje na granice svog literanog sveta čini od Cortázara pisca koji književnosti pristupa iz filozofske perspektive. Prestup je mogućnost da se životu dodeli smisao. Prekoračenjem zabrane čovek iznalazi novi svet, drugo nebo, gde može slobodno i bez prisile živeti u magnovenju zanosa i ljubavi. U priči Drugo nebo glavni junak je u raskoraku između porodičnog života koji mu nudi fizičku i materijalnu sigurnost i života ulice gde kao noćni šetač i danguba, očaran nostalgijom starih mesta i sporednih ulica, u lepoj prostitutki prepoznaje lik iskonske slobode. To prijateljstvo sa drugom ženom, uprkos verenici koja ga čeka u toplini doma, počinje postepeno kroz ćutanje, kroz sitnice, kroz pamćenje detalja, likova i duge noćne šetnje. Noć postaje njegova ljubavnica, dok svoju novu prijateljicu prati gotovo manično, stalno odlažući rastanak sa njom i povratak u realnost, u hladnoću sveta. Izabrao je ,,nebo od gipsanih ukrasa i venaca’’. Ono što suštinski prožima ovaj odnos nije ljubav, nego brižna posvećenost. Dok se u gradu pojavljuje ubica prostitutki glavni junak priče Drugo nebo svu svoju zaljubljenost preokreće u brižnost prema svojim prijateljima noći. On se vraća na ta mesta, u mračne ulice, kafane, hodnike i parkove, neprekidno se brinući da se nekom od njih nešto ne dogodi. Tako njegova brižnost, u raskoraku između života sa verenicom i majkom i novog, uprljanog neba, postaje putokaz etičkog postupanja. Briga je izlaz i smer, ona je znak da je u njoj nešto što ga pokreće i što ga, nakon što ubica bude uhvaćen, vraća trudnoj verenici u toplinu porodičnog doma.
Pitanje brige i samoće približava filozofiju i književnost jer se briga samotnog bića narativno izlaže kao afirmacija celine ljudske egzistencije. Briga je relacija i stoga oličenje živog života u kome susreti, nesporazumi, prijateljstva i rastanci određuju njegov tok. Briga je, kako sam već napisao, rešetka pisanja jer je prečesto baš ona uzrok stvaralaštva i čovekovog autentičnog okretanja životu bez prisile i mržnje. Briga povezuje dve samoće poput sunca u pogledu, poput glasa nežnih šuma u čijim se dubinama skriva spasonosni mrak smirenja.
Halil Džubran, Prorok, prevod Marko Grčić, GZH, Zagreb, 1985.
Eugen Fink, Osnovni fenomeni ljudskog postojanja, preveo Aleksa Buha, Nolit, Beograd, 1984.
Oktavio Paz, Luk i lira, preveo Radoje Tatić, Vuk Karadžić, Beograd, 1979.
Martin Hajdeger, Bitak i vreme, preveo Miloš Todorović, Službeni glasnik, Beograd, 2007.
Martha Nussbaum, Književna teorija i etička teorija u perceptivnoj ne/ravnoteži, prevela Ksenija Premur, u: Treća, časopis Centra za ženske studije, broj 2, vol.IV, Zagreb, 2002.
Hulio Kortasar, Drugo nebo, prevela Aleksandra Mančič, Rad, Beograd, 2004.