Imaginaran razgovor između trojice mislilaca događa se u obimnoj studiji Herfrida Minklera Marks, Vagner, Niče (Akademska knjiga, Novi Sad, 2023, preveo s nemačkog Dragan Prole) na čijim se stranicama preispituju ne samo lične preokupacije pomenutih autora nego i njihovi umetnički i filozofski svetovi u različitim perspektivama. Posredi je iscrpna knjiga u kojoj, kako stoji u uvodu, postoje čvorovi pomoću kojih se biografije Karla Marksa, Riharda Vagnera i Fridriha Ničea zapliću jedna u drugu. Iako idejno udaljeni ovi autori su bliski kao ljudi devetnaestog veka, time što su kao svedoci i učesnici jednog burnog vremena u njemu odigrali važne uloge. Kroz njihovu sudbinu preseca se sudbina epohe, kao i sve njene promene, revolucije i porazi.
Dok se u leto 1876. godine, u Bajrojtu, priprema premijeru Vagnerovog Prstena Nibelunga, najvećeg operskog dela devetnaestog veka, Marks boravi u Karlovim Varima na lečenju. Niče dolazi na premijeru krajem jula, ali odmah beži ,,u bavarske šume kod Klingenbruna da bi se u seoskoj osami oporavljao od nervne napetosti u Bajrojtu’’. Vagnerov festival Niče i Marks vide kao umetnički promašaj i samoproslavu novonastalog pruskog carstva. U tom događaju Niče prepoznaje umetnički pad tadašnje inteligencije koja se okupila na festivalu kako bi još jednom afirmisala pohlepu, izveštačenu ozbiljnost, ,,loše skrivenu težnju prema zabavi i razonodi po svaku cenu’’. Od ranije izrečenih oduševljenih reči za Vagnera, nakon ovog festivala, Niče donosi konačnu odluku o raskidu sa vagnerizmom koji je za njega bio simptom bolesti. Svaki filozof, prema Ničeu, treba da prođe kroz bolest vagnerizma kako bi se odvajanjem od njega dogodilo ozdravljenje.
Vagnerov umetnički rad na operi imao je mitološke osnove i završavao religijskog porukom spasenja. Pod uticajem Artura Šopenhauera njegova je umetnička vizija završavala spasenjem, a ne revolucijom. Vagner je uspostavio radikalan otklon od institucionalne religije, ali je njegov umetnički i životni poduhvat obuhvatao ,,revitalizaciju religijskog mišljenja povratkom na mitove’’. Nasuprot njemu, Niče kritikuje hrišćanstvo baš kroz središnju ideju spasenja. Dok kod Vagnera prevladava etički osećaj za samilost i ideja naroda kao metafora spasenja, Niče se poziva na Voltera koji je tvrdio – ,,kada se populus dohvati rezonovanja, sve je propalo’’. Religija je, prema Ničeu, imala pozitivnu osobenost što je ipak uspela da ljude sačuva grubljih oblika vladanja time što je čistotu čuvala od nužne prljavštine koju sa sobom nosi bavljenje politikom. Ipak radikalno odsustvo Boga koje afirmiše Niče značilo je samo to da je hrišćanstvo, svojom etikom sažaljenja, pokvarilo evropskog čoveka do krajnjih granica. Hrišćanstvo je, smatra Niče, od čoveka stvorilo sublimni pobačaj: ,,ljude bez snage i bez čvrstine, bez dalekovidosti i bez otmenosti’’. Evropski čovek postao je ,,krdska životinja, nešto bolećivo i osrednje’’. Svetu nije potrebno spasenje, nego radikalna promena u vidu prevrednovanja svih dosadašnjih vrednosti.
Marks pak religiju odbacuje sa stanovišta njene upadljive mistifikacije društvenih struktura. Prema Marksu, roba nije trivijalna stvar, već je u njoj jezgra opredmećene religioznosti i otuđenja. Marks tako povezuje radni proces i versku praksu. Baš poput mistifikacijske dimenzije religije, rad u kapitalizmu iščezava u fetiškom karakteru robe. Roba nastaje društvenih radom, potom se usmerava ka proizvođaču u svom naturalnom obliku, da bi pritom njen izvorni nastanak, dakle društveni rad pojedinca, ostao potpuno nevidljiv. Uviđamo da se Vagnerova vizija sveta zasnivala na spasenju prirode kroz delovanje mistike, Ničeova kao mogućnost promene kroz prevrednovanje nasleđenih vrednosti, dok je Marks svet video kao delo nastalo rezultatom čovekovih težnji. Za razliku od Marksa koji fetiš vidi kao savremeni problem otuđenog radnika, Vagner fetiš vidi kao izraz religijske figuracije prošlosti uslovljene instutucionalnim kultovima religije. Fetiš može razbiti, smatra Vagner, samo umetnost.
U skladu sa Ničeovim zagovaranjem perspektivizma, nasuprot sistematskom mišljenju koje pripada slabim umovima, nalazi se i njegova težnja da piše fragmentarno. Univerzitet, prema Ničeu, nije mesto slobodnog i samostalnog mišljenja, nego mesto obuke nove generacije državnih službenika, dakle poslušnika. Pravo mišljenje je prevratničko, namenjeno širokim masama, mišljenje koje odustaje od sistema i zahteva aforističku i apodiktičku sažetost. Zaratustra je paradigmatičan lik višeg čoveka; u njemu se odigrava dramatična kulminacija životnog principa i vitalnosti. Zaratustra je mitski lik u kome se spajaju sve životne težnje, u kome prevladava dionisijski princip kroz koji se događa najviša odlučnost i sposobnost za potvrđivanje života. Vagner se poziva na mitološku osnovu umetničkog stvaralaštva, premda je kod njega vidljiva težnja da se mit dovede u vezu sa grčkom tragedijom. Na primeru Antigone Vagner potvrđuje svoju ideju naroda kao mitotovornog oblika samopotvrđivanja. Čista Antigonina ljubav u odlučnosti i sa kobnim posledicama dovodi do državnog kraha. Kreont završava poražen, slama se pred prizorom ubijenog sina, što dovodi do propasti celog jednog državnog sistema. Za Marksa je važan lik Prometeja u kome prepoznaje simboliku napredovanja pojedinca, ,,koja uvek iznova ukazuje na blokade i prepreke, ali je nezadrživa na duže staze’’. I tadašnja štampa Marksa prikazuje u slikama prometejskog mita. Marks je prikazan na jednoj karikaturi kao novi Prometej, vezan lancima za štamparsku presu, dok njegovu jetru kljuca pruski orao.
U knjizi se detaljno analiziraju društveno političke prilike kroz kritičke osvrte na stanovišta trojice autora iz naslova. Dok Vagner personifikuje traganje za idealom narodnog spasenja, sa jednim prikrivenim kolektivističkim zanosom, Marks i Niče idu drugim putem. Marksova ekonomska analiza priziva slom kapitalističkog sistema u kome će doći do jednakosti i konačnog oslobođenja čoveka, dok Niče ukazuje na nepodnošljivu osrednjosti koju prati vladavina rulje. Marks tako staje na stranu proletarijata, dok se Niče opredeljuje za izuzetne pojedince koji su izbegli čelični stisak osrednjosti. Tako postaje jasno zašto je Ničeova preokupacija izuzetnim pojedincima dovodila do strastvenih i fizički iscrpljujućih polemika u borbi da se pojedinac odbrani od osrednjosti i resantimana. Čovek proseka je, prema Ničeu, svirepa životinja crvenih obraza. Kad veliki čovek poviče od bola do njega ,,brže-bolje dotrči mali; a jezik mu visi iz usta od radoznalog uživanja’’.
U društvima devetnaestog veka dolazi do epidemijskog antisemitizma koji se više ne ispoljava kao posledica hrišćanskog učenja, nego iz različitih političkih, kulturnih i rasističkih motiva. Bio je to prelaz sa antijevrejstva na antisemitizam, a dogodio se 1879. godine kada je osnovana Antisemitska liga Vilhelma Mara. Iz brojnih pisama toga doba može se zaključiti da su Rihard i Kozima Vagner bili izrazito netrpeljivi prema jevrejstvu što je kulminiralo manifestnim tekstom Riharda Vagnera o jevrejstvu u muzici. Vagner jevrejstvo tumači kroz moć novca, a jevrejsko izražavanje kao šištanje. Teodor Adorno u njegovom muzičkom delu prepoznaje karikature Jevreja koje su propraćene ,,humorom koji užasno zlostavlja’’. Nešto manje izražen antisemitizam u delima Marksa i Ničea, ipak prisutan kroz banalnost svakodnevnog govora, u savremnim razmataranjima doživljava razne ideološke metamorfoze. Ničeov antisemitizam, što se posebno naglašava u ovoj studiji, potekao je iz pogrešnom razumevanja i falsifikovanja izvornih ideja od strane njegove sestre naklonjene Hitleru, koja je svog brata u više navrata nazivala ,,glupom guskom’’.
Knjiga Marks, Vagner, Niče, sa podnaslovom Svet na prekretnici, sadrži brojne životne epizode i iskušenja, od Marksovih finansijskih, zdravstvenih i porodičnih problema, preko Vagnerovog ushićnog pozivanja na rušenje Pariza tokom 1871. godine, do Ničeovog učešća u borbi kod Verta 1870. godine, gde se prijavio kao dobrovoljac pruske vojske. Majci je bojište opisao kao ,,opustošeno polje koje snažno zaudara na leševe’’. Ovo je važna studija o jednom vremenu i ljudima koji su delovali u ime viših ciljeva. Zanosom i zabludama, ljudski. Herfrid Minkler do detalja osvetljava prekretničku epohu kroz tri intelektualne ličnosti. U njihovim duhovnim svetovima spojile su se razbijene ideje epohe velikog previranja, da bi se ovako napisanom biografskom perspektivom svi dubinski slojevi prošlosti očistili od naslaga ideološke prašine.
Tekst prvobitno objavljen u Politici (Kultura, umetnost, nauka), 1. juna 2024.