Daglas Stjuart, Šagi Bejn, IPC Media, Beograd, 2022.
Ideju pisanja kao neokončive samoće Moris Blanšo razotkriva tragom fascinacije koja nije idilična samotnost nego užareno mesto, rascep, emotivna rana, ukratko egzistencijalno pribiranje u kome reči postaju ,,govoreća dubina’’. Pisanje, dakle, nije (samo) banalni pokušaj da se zadovolji određeni estetski kriterijum, nego pre svega radikalan rez, probijanje barijere prema sebi i drugom, pulsiranje neiskazivih strahova i promašaja i nagoveštaj konačne reči. Poput melanholičnih pasusa Gistava Flobera koji u atmosferi jesenje melanholije čezne za nedostižnim i žudi za neizrecivim, svako umetničko nadahnuće prolazi pokraj neodređenog osećaja suštine koja istovremeno uzbuđuje i uznemirava. Postoje tako knjige koje bezobličnost patnje svode na meru ljudske mekoće, brižnosti i nežnosti, praveći time otklon od pesimističke perspektive u kojoj ne postoji mogućnost oporavka od traume života.
Škotsko-američki pisac i dizajner Daglas Stjuart (1976) piše iz okrilja porodične traume, odrastanja uz majku alkoholičarku i neprestani strah od odbacivanja, nasilja i siromaštva. Svoj prvi roman Šagi Bejn (IPC Media, Beograd, 2022) pisao je deset godina, njegovo objavljivanje odbili su brojni izdavači, da bi nakon štampanja roman za kratko vreme dobio Bukerovu nagradu za književnost i bio u užem izboru brojnih književnih nagrada. Ovaj veličanstven, stilski raskošan roman, možete čitati na srpskom jeziku u odličnom prevodu Bobana Jakovljevića. Posredi je knjiga jakih osećanja, slikovit opis surovog odrastanja u Glazgovu u doba propasti radničke klase, intiman prikaz posvećenosti i krhkosti neprežaljenih odlazaka i neumoljivih pokušaja da se preživi bol radikalne drugosti.
Izolovani mali svet
Šagi Bejn je dečak sa margine, odrasta u vremenu kada nestaje sigurnost radničkih porodica i čitav svet tone u mrtvilo svakodnevne borbe za preživljavanje. Selidbe i nova sredina utiču na njega nemilosrdno, doživljava odbacivanje i fizičko nasilje vršnjaka zbog svog naglaska, feminiziranog pokreta i izražene osećajnosti. Njegov svet potresa patnja koja je prigušena unutra, u dubini bića, budući da mačistička kultura ne dopušta da bude to što jeste. Od Šagija se zahteva da pripada i bude deo kolektiva, očekuje se da nauči i prihvati pravila ponašanja nametnute normalnosti. Društvo ne toleriše javno otkrivanje emocija. Svaki vid osećajnosti i nežnosti, posebno dečaka, doživljava se kroz stigmatizaciju ranjivosti. Emocije se prikrivaju, čuvaju, neguju da bi se izrazile afektivno – kroz nasilje, moć i kolektivnu euforiju. Šagi je, stoga, bio marginalac, nije pripadao svetu prisilne normalnosti, premda se trudio i provodio dane vežbajući ponašanje. Bio je to zahtev da bude kao svi drugi, čvrst i bezosećajan muškarac. Stid i strah bile se emotivne kočnice njegovog rasta. Ostao je prizemljen, ranjiv, ali dovoljno hrabar da sačuva nežnost u svetu koji ga je nemilosrdno gurao u nasilje.
Lik Šagija Bejna je psihološki iznijansiran do krajnjih detalja. Njegova privrženost majci, bratu i prijateljima bila je posledica elementarne potreba da bude voljen. Na više mesta u romanu u prvi plan se ističe dečakova čežnja za mirom, samo želja da majka nije pijana i da je porodica na okupu. Dok njegov stariji brat uspeva da napravi siguran zaklon od stvarnosti, privremenim poslom i skrajnutim svetom mraka vlastite sobe, Šagi je uvek prisutan, sedi pokraj pijane majke nadajući se da je to poslednji put. U školu odlazi tek kada je ona dovoljno svesna da bi ga čula da je otišao, uz njegove reči da će se brzo vratiti. Ono što osetljivom dečaku zameraju vršnjaci koji ga pogrdno nazivaju ,,ženski petko’’, ,,pederčić’’, ,,peško’’ bila je pre svega naivna posvećenost odsustvu svakog vida nasilja. Bežeći od škole, drugova, disfukcionalne porodice, odsutnog i grubog oca, radoznalih komšija koji nalakćeni na ograde ogovaraju i podrugljivo ismevaju, Šagi uspeva da napravi izolovani mali svet na obližnjem močvarnom tresetištu. Našavši idealno skrovište, uz nekoliko polovnih rekvizita poput pohabanog tepiha, komode i razbijenog televizora dečak pravi improvizovanu dnevnu sobu nastojeći da oseti bar delić kućne atmosfere. Dnevnu sobu na otvorenom ispunjava cvećem, starim nameštajem, šarenim ponijima koje kasnije zakopava iz straha od ismevanja. Čitav univerzum mira uliva se u ovu svetlosnu kuću u koju mali, neshvaćeni dečak beži tražeći nežnost i tišinu.
Posle smrti
Roman prati dečaka u dva emocionalno jaka odnosa sa majkom i bratom. Majka Agnes je alkoholičarka razočarana u život, muškarce i svet. Ostaje joj samo dostojanstveno držanje koje ističe svojim gracioznim hodom u javnosti, lepom garderobom, bundama i visokim potpeticama. Izvan stana u kome pijana psihički i fizički dotiče dno, ona je dama uglađenih manira. Šagi je ponosan na svoju majku, opravdava je time da je ,,pila da zaboravi jer nije znala kako drugačije da se bori sa bolom i usamljenošću’’. Nesvestan toksičnosti okruženja, Šagi nastoji da bude prisutan, za razliku od starije sestre i brata koji beže od kuće shvatajući da majci nikada neće biti bolje. Dečak je uvek u strahu od toga da majka ne izvrši samoubistvo, prati je čak i prilikom odlaska u prodavnicu kako bi skromni novac potrošila na alkohol. Ponavlja joj pritom da bi sve uradio za nju. On nije samo privržen majci koju bezinteresno voli, nego u njemu postoji neutoljiva nada da postoji mogućnost boljeg života i da će jednog jutra sve biti drugačije, bez alkohola, uzdaha i svađe.
U trenutku kada majka umire, na poslednjim stranicama romana, Šagi ostaje pribran. Dok se Agnes bori za dah, sin joj izuva cipele pažljivo da ne bi iscepao hulahopke, skida joj grudnjak i višak odela, namešta kosu, briše sline i šlajm, skida zubnu protezu. Svestan da je umrla dečak joj potom namešta frizuru onako kako je ona volela, vraća joj protezu, uzima papir kojim briše povraćku sa brade i stavlja joj crveni ruž na usne. Ovakvi intimistički i krajnje ogoljeni prikazi Šagijevog odrastanja kulminiraju u njegovom odnosu sa starijim bratom. Scene njihovog razdvajanja i ponovnog susreta spadaju u najpotresnije momente ovog obimnog romana. Tek u poslednjem susretu sa bratom, kada konačno shvata da nikada neće biti bolje, donosi konačnu odluku da ostane uz majku. Кada mu brat nenametljivo sugeriše da uskoro i on može da napusti kuću i majku i tako se spasi nepodnošljivog emotivnog tereta Šagi odsečno odgovara: ,,Ko će onda o njoj brinuti?” Poslednji je ostao sa njom i nikada neće biti slobodan. Teret toksičnog odrastanja ostaje sa njim i posle majčine smrti, ali Šagijeva duboka osećajnost odnosi pobedu i on uspeva da osećaj nepripadanja pretvori u zanosno oslobođenje nežnosti. Dopustio je sebi da sanjari kako ga brat čeka na nekoj dalekoj autobuskoj stanici, da mašta o majci koja je sada srećna jer je oslobođena tereta, dopustio je da voli i da nikada ne zaboravi da je preživeo jer je u suštini bio voljen.
Objavljeno u kulturnom dodatku Politike, 16. decembar 2023.
