Uve Vitštok, Februar 33, Geopoetika, Beograd, 2023.
Zima 1933. godine jedna je od najhladnijih u Evropi. U Nemačkoj je veliki broj ljudi oboleo od gripa pa je početkom februara grad Berlin zatvorio preko 200 školskih razreda. Stanje je alarmantno, ima puno smrtnih slučajeva, dok nemačka štampa izveštava o talasu zaraze koji je pogodio zemlje širom sveta. U Japanu koriste maske protiv bacila, tkanina preko nosa i usta ima funkciju zaštite. U isto vreme, dok se zaraza širi velikom brzinom sve je spremno da se ostvari konačni cilj Adolfa Hitlera – donošenje uredbe o zaštiti naroda i države kojom se ukidaju sva do tada zagarantovana građanska prava. Dolaskom Hitlera na vlast nasilje postaje normalizovano, ekstremističke strasti su na vrhuncu. Nikada, kao u februaru 1933. godine, toliko književnika i umetnika nije napustilo zemlju. Rastuća mržnja promenila je živote iz korena mnogim intelektualcima i umetnicima, koji su u nemilosti novih vlasti bili prinuđeni na beg, izolaciju i strah.
Odred jurišnika, uvek spremnih da ućutkaju neprijatelje države, 31. januara provaljuje u stan slikara i grafičara Georga Grosa. Unutra ne nalaze nikoga, samo gole zidove. Gros je već pobegao u Ameriku. Pre dve nedelje brodom je, u pratnji supruge Eve, sa tri kofera i tri sanduka otišao iz Nemačke i tako izbegao sigurnu smrt. Pesnikinja Elza Lasker Šiler, u isto vreme, ostaje ,,kraljica berlinske boemije, dečački sitna, upadljivo kratko ošišane kose, najčešće uvijena u široke odore, somotske jakne, sa staklenim ogrlicama’’, ali finansijski potpuno nesigurna. Sa provalom nasilja kome svedoči postaje joj jasno da njene pesme i drame više niko neće štampati, ni postavljati na scenu. U novinama izlaze otvoreni protesti protiv ,,Jevrejke koja je dobila Кlajstovu nagradu’’. Ispred stana je čeka grupa muškaraca, guraju je i psuju, ona ostaje da leži na asfaltu sa povredama.
U petak, 10. februara, Hitler nadahnuto drži govor u Palati sportova pozivajući se na ideal narodne zajednice koja ima za cilj očuvanje nemačke kulture i uspostavljanje ,,čistote u svim oblastima života’’. U isto vreme, nobelovac Tomas Man, čija se porodica nalazi u nemilosti nacističke propagande, u sali Minhenskog univerziteta drži predavanje o Rihardu Vagneru. Vlada ogromno interesovanje, pa Man posvećeno osvetljava Vagnerov lik. Pritom ga svrstava među evropske umetnike koji su ,,slavili zanos i propast, morbidno i bizarno’’. Ubrzo stižu reakcije koje pisca diskredituju kao nekoga ko je ,,uprljao uspomenu na velikog nemačkog majstora Riharda Vagnera’’. Bilo je to vreme otvorenog lova na državne neprijatelje u kome je, na inicijativu privremenog ministra unutrašnjih poslova Hermana Geringa, svako mogao da postane meta za odstrel. U takvim okolnostima čiste sile Кlaus Man, sin Tomasa Mana, ne oseća strah, za njega, kako piše, ,,smrt može da bude samo spasenje’’.
Sve ove priče imaju zaplete i epiloge i sve su deo složene slagalice totalnog civilizacijskog sloma koji nastaje dolaskom nacističke vlasti. Opisane su, sa detaljnim i atmosferičnim prikazima, gotovo dramski napetim, u knjizi dokumentarističke proze Februar 33 (Geopoetika, Beograd, 2023) Uvea Vitštoka, u izvanrednom prevodu Drinke Gojković. Кnjiga se može čitati i kao dnevnik državne torture nad svakim individualnim glasom, ali i kao prikaz fanatičnog obrasca nasilja koji se u jednom društvu širi poput zaraze. Gotovo niko nije mogao da predvidi razmere civilizacijskog sloma koji će Nemačku dovesti na rub, a njene građane pred streljački odred. Vitštok uspeva da jedan mesec, februar 1933. godine, opiše sa dramatičnim zapletima, političkim previranjima, detaljima iz privatnog i javnog života, ulazeći tako u dubinu nasilnog vremena. Njagove narativne slike obogaćene su detaljima i pričama običnih ljudi, on nastoji da pronikne čak i u unutrašnja previranja pisaca, intelektualaca, ali i Hitlerovih pomagača, dajući tako čitaocima uvid u diktaturu na delu. Кnjigu završava potresnim svedočanstvom Rudolfa Dilsa, rukovodioca političke policije, koji je divlje zatvore opisao jezivim detaljima. Bila je to tortura u kojoj je uništena svaka iskra ljudskosti. Zatvorenici su, izgladneli i isprebijani, bili poput lutki sa mrtvim očima i glavama koje se klate.
Uve Vitštok opisuje svet raspada u kome se likovi ne bore samo za goli opstanak, već za očuvanje dostojanstva čoveka u vremenu kada je tolerancija postala simbol dekadencije. Tako su u knjizi predstavljene borbe Odeljenja za književnost Pruske akademije umetnosti da sačuva svoj integritet i književnost oslobodi ponižavajuće degradacije. Umetnost je postala progonjena, osim ako nije služila nacističkoj propagandi. Dan nakon što je u nemačkim bioskopima prikazan američki film Na zapadu ništa novo, prema Remarkovom romanu, Gebels je u bioskopske sale poslao svoje batinaše koji su pritom bacali bombe, puštali bele miševe, pretili i tukli gledaoce, sve dok projekcija filma ne bi bila prekunuta. Osvetljena je, takođe, Brehtova neumorna borba da svoje dramske komade izvodi bez policijske torture, kao i napet odnos između Alfreda Deblina i Gotfrida Bena. Njihova poetska neslaganja afirmišu različite načine borbe protiv nacizma. Dok Deblin sebe vidi kao socijalno angažovanog pisca, Ben ,,sebe vidi kao pesnika koji svekoliku politiku i uslovljenost epohom hoće da ostavi iza sebe kako bi se svojom poezijom probio do onoga što važi trajno, čak večno’’.
Кnjiga Februar 33, sa podnaslovom zima književnosti, zanimljiv je i dramatičan dokumentaristički prikaz vremena sloma jedne civilizacije u kome centralno pitanje postaje odnos etike i estetike. Nikada nije postala očitija Benjaminova teza da je svaki ,,dokument kulture ujedno i dokument varvarstva’’. Beg ili smrt, skrivanje ili otvorena borba, prkos ili ćutanje. Mesec koji je uništio mnoge karijere i nade, mesec smrti i straha u kome je ,,premnogo književnika i književnica zanemelo i iščezlo skoro bez traga’’. Strah nije pobedio smelost, ali je dostojanstvo čoveka dovedeno na sam rub. Bio je to mesec kada su ljudi koračali ivicom ambisa.
Tekst objavljen u kulturnom dodatku Politike, 11. maj 2024.