Heideggerova mogućnost obnove mišljenja, radikalni prodor u nasleđeni jezik metafizike, izoštrila je njegov interes ka pitanju umetnosti, naposletku pesništvu kao nesumljivo najvažnijem iskustvu bića. Pesništvo i mišljenje čuvaju nas u blizini neumrlih bogova koji baš kroz poeziju raz-otkrivaju način bivstvovanja bivstvujućeg. Poezija je nepregledna čistina u kojoj se, zagledani u izvornost, otvaramo nadolazećem iskonu uzvišenosti. A ta mogućnost za nas smrtnike proishodi, prema Heideggeru, iz ustrajnog dozivanja koje opstaje zahvaljujući poverenju u ono nadolazeće. Ipak, pre svake poezije, pre govora jeste jezik kao zalog mogućeg dozivanja. Jezik je – jezik. Kako to pojasniti?
U predavanju Jezik koje Heidegger slušaocima izlaže u dve prilike – prvi put u jesen 1950. u Bühlerhöheu, drugi put početkom 1951. u Stuttgartu – iznosi tri radikalne teze koje ovom prilikom treba pojasniti.
1) Najpre, Heidegger zastupa stav da je govoriti o jeziku teže nego pisati o ćutanju. Postavlja se, dakle, pitanje o mogućnostima i granicama interpretacije jezika i njegove suštine. Može li se uopšte govoriti o jeziku i na koji način? Kada govorimo o jeziku gde smo mi prema jeziku i da li je naš govor zaprava sam jezik? Kompleksnost ovih pitanja Heidegger pojašnjava zanimljivom tezom o težini govorenja i pisanja, pa ulazi u pojašnjenje suštine jezika. To da je jezik jezik znači samo jedno – iskustvo jezika pripada jeziku i samo posredstvom jezika može biti razjašnjeno u njegovoj izvornoj suštini. Ipak, jezik se nalazi u najbližem susedstvu bića i time postaje usmeren na čoveka, njegov svet i njegovu smrt. Jezik je osa oko koje svet gradi svoje svetove. Zato Heidegger, pitajući se o jeziku kao čistom jeziku, dolazi do sledećeg zaključka – ,,Raspravljati o jeziku znači dovesti na mesto njegove suštine ne toliko jezik koliko nas same, znači sakupljanje nas samih u događaju.”
2) Druga bitna teza na kojoj Heidegger insistira jeste tumačenje stava – jezik je govor. Jasno je da jezik pripada čoveku i da nas govor razdvaja od životinja, ali u tome još nije izrečena suština stava – jezik je govor. Postavlja se ključno pitanje ko govori – da li čovek posredstom jezika govori, ili jezik govori sam za sebe. Prema Heideggeru, jezik govori, a ne čovek. Dok jezik govori, čovek odgovara. Ali dospeti do suštine jezika možemo samo raspravom o jeziku koji govori. Izreći jezik govori znači već priznati jeziku njegovo specifično mesto u oblikovanju ljudskog mišljenja. Čovek govorenjem saopštava svoje misli i osećanja, dok jezik govori kroz prisutnost i odsutnost onog izvornog. Kada kažemo jezik govori mi upadamo u bezdan, ali ne bezdan praznine, mi tada padamo ,,nagore, u visinu, čija golemost otvara nekakvu dubinu. Visina i dubina premeravaju mesto u kojem bismo želeli da se odomaćimo kako bismo našli boravište za čoveku suštinu’’. Kada čovek govori on imenuje, što znači zove u blizinu ono zvano. Dozivanje je zvanje u blizinu, ali takvo zvanje koje zove u sebe, i tamo i ovde; priziva ono zvano u prisutnost, ostavljajući ga tamo, u odsutnosti. Zato je imenovanje kao dozivanje govor pesništva koje ostaje ustrajno dozivanje.
3) Čovek govori. Imenuje. Doziva. On stvara tako pesničke slike koje su priziv jednostavnosti, onog izvornog puta mišljenja na kome odricanje daje neiscrpnu snagu jednostavnoga, o čemu Heidegger nadahnuto piše u Poljskom putu. To su pesničke slike koje govore o prisnosti i prisutnosti sveta. Ipak, ono radikalno drugačije što se nagoveštava u ovom predavanju nalazi se u Heideggerovoj interpretaciji Traklove pesme Zimsko veče. Već na početku tumačenja daje se definicija, doslovno određenje, veličanstvenosti pesme. Pesma je veličanstvena, smatra Heidegger, kada se može pobiti pesnikova ličnost i ime. Drugim rečima, kada jezik pesme imenuje iskonsko dozivanje, priziv nadolazećeg događaja suštine, onda je autor pesme samo onaj koji prenosi ono što jezik govori. To znači da poezija ide izvan iskustva izraza, preko govora čoveka, da ona govori jezikom koji je bruj tišine. Ljudsko pripada jezičkom jedino time što je posredstvom čoveka jezik doveden u svoju sopstvenost, u izvorni raskol.
Ne čudi, stoga, što Heidegger putopisni tekst Boravljenja, nastao nakon putovanja putničkim brodom Jugoslavija u Grčku, 1962. godine, počinje Hölderlinovim rečima koje završavaju stihom – Drijemaju Delfi, a gdje velik bruji usud? Baš kako je Hölderlin, ako čitamo Gadamera, pevajući o antici iskusio preobilje božanskog, tako se i Heidegger putujući u Grčku, stupajući na izvorište nadahnjujućeg mišljenja, okreće pevanju kako bi u nasilnosti modernog sveta još jednom odao dalekosežni spomen odsutnosti pobeglih bogova Helade. Potraga za Grčkom, za izvorom i uzvišenim, moguća je kroz okretanje glave, pogled unatrag, ,,u ono što nam je očuvalo prastaro pamćenje što nam zbog svega što mislimo da znamo i posjedujemo ostaje skrovitim. Možemo, dakle, tražiti samo ono što, premda na skriven način, posedujemo’’. Gledajući oko sebe putnike, posadu i okruženje Heidegger, tragom potrage unatrag, razotkriva narcisoidnost savremenog čoveka. Dok oko njega svi govore o ličnim doživljajima, njemu postaje jasno da nismo u svom značaju bitni mi, nego Grčka sama. U tom smislu njegov pogled na Grčku i odbeglost bogova predstavlja pesničko dozivanje naslućenog, a opet postojanog iskona praskozorja civilizacije. Takva dubina sagledavanja filozofa vodi do pesničkih slika koje prizivaju čitanje Homera, Platona i Heraklita, grčkih tragedija i mudraca, pri čemu istina i dalje sija u neskrivenosti, kroz ono prolazno koje čuva istinito kao ,,raskrivanje prisustvujućeg u njegovoj prisustnosti u obzorju skrivanja’’.
Heidegger zna, već je o tome pisao pre putovanja, da svet zahvata nepregledna zbrka informacija i moć tehnike. Tome se možemo suprostaviti boravljenjem koje bi sprečilo čovekovo podređenje i prilagođavanje mašini. Boravljenje bi značilo zadržati otvoren i strastan odnos prema začetku i ugledati nevidljivost izvora kao mogućnost oslobođenja. Ne može biti jasnije da ono odlikovno savremenog doba, sva količina informacija i mašina, dostupnost i učinkovitost aparata, dovode do toga da smo posvuda kao kod kuće. Ukoliko se, naime, izgubi reč neudomljenost i odbaci kao ,,izgovor prazne romantike’’, onda je svet na korak od toga da postane pogon moći i dramatičnog haosa. Simptom takvog odsustva bogova jeste masovna histerija turista, fotografisanje i galama. Ono što čine fotografijom, smatra Heidegger, nije čuvanje, nego brisanje sećanja. Njihov aparat odriče mišljenje u korist slike. Time oni ,,svoje sjećanje odbacuju u tehnički proizvedenu sliku’’.
Vraćajući se pesniku Hölderlinu filozof Heidegger mu potajno zahvaljuje što je pomoću pesništva nama savremenicima izvorno grčke reči, ne samo približio, nego ih zadržao u našoj vlastitosti. To je krajnja mogućnost boravljenja kao neukorenjenosti koja u svakidašnjem traženju pronalazi vlastite puteve, okrećući se unatrag sa predosećajem nadolazećih bogova Olimpa.
Citati navedeni prema:
Martin Hajdeger, Na putu k jeziku, preveo Božidar Zec, Fedon, Beograd, 2007.
Martin Hajdeger, Boravljenja, preveo Mario Kopić, Gradac, Čačak, 2023.
Hans-Georg Gadamer, Hajdeger i jezik metafizike, preveo Danilo Basta, u: Rani Hajdeger, priredili Danilo Basta i Dragan Stojanović, Vuk Karadžić, Beograd, 1979.