dijalog sa prologom i epilogom
prolog
Najpre mrak. Nevidljivost. Tišina. Razdaljina pokrivena prašinom.
Reči se prelivaju, grade, maštaju, stvaraju i pevaju. Reči su grozne i slatke, teške i lake. Reči plutaju i plivaju. Reči su voda, vatra, zemlja i vazduh, objedinjuju suptanciju života, bacaju u ponor, vade iz provalije. Reči stvaraju svetove, objedinjuju i priljubljuju, grle, raskošni su vrtovi duha. Reči se sputavaju tačkom, omamljuju zarezom. Reči žele da se izlivaju slobodno, u nepoznato.
Kad smo jezikom govor otrovali, blizina se uskomešala. Na tlo je pao otrov, zeleno je postalo crno. Kad kažem tebi – odlazim, ti odgovariš – ostani. Zaprljana voda krepi istrgane stabljike. Cveće ostaje živo u prljavštini ustajale vode. Život je priziv izgubljene razdaljine.
Ne, ja neću ostati živ u ustajalom vremenu, samo ću razgaziti stazu, započeti novi dan. Ponori su šanse. Izgubljenost je čudo. Zatrovano tlo se steže, savija i cvili. Kad kažem tebi – vraćam se, ti odgovaraš – ostani. Sve dublje tonem u dar neiskazivosti. Plivam u dubokoj vodi i čujem jeku. Glasovi me uspavljuju, sa dna, iz ponora, sivila, dubine.
Gde su sada pesnici? Gde su pesnici da napišu reč, da pronađu jednu, iskonski važnu reč? Da njome oslikaju ponor ili precrtaju život. Poput slikara, pesnici povlače rezove, linije. Boje se prelivaju u tišini vremena. Boje se slivaju u jedninu ništavila. Kad kažem tebi – idi, ti odgovaraš – ostaću. Reči, reči, reči, reči. Obojene reči, mrtve reči, prašnjave reči, zanosne reči, grube reči, glupe reči, prkosne reči. Reči se gube u belini, nestaju u boji.
Ti hodaš natraške i smeješ se. Tvoje je lice zanosno i prkosno. Ti ne govoriš, nego pokazuješ. Da nisi mađioničar ili komičar, možda glumac? Možda se plašiš govora. Ne umeš da govoriš ili govoriš gluposti. Ne znaš sa rečima, ali sa prstima umeš. Pokazuješ i opisuješ dodirom. Tvoje reči su prsti, tačke su nokti. Kad kažem tebi – vrati se, ti se samo smeješ. Odlazimo u tišini. Ti hodaš natraške i smeješ se. Reči se gube u slikama nesporazuma. Reči obojene, mrtve padaju, plaču i cvile, ali se gube u crnilu. Reči neizgovorene, reči daleke, reči bolne, reči patetične. Svi smo mrtvi. I ljudi i reči. Mrtvi.
dijalog (nakon prologa)
Umetnici se sastaju retko jer ne znaju više da govore. Od kada su reči umrle, umetnost je na samrti. Jedan umetnik govori, ali niko ga ne razume. Njegove reči su neke nove ili možda stare, zaboravljene. Reči odjekuju bez odgovora. Umetnik govori glasno, ali niko ga ne razume. Govori dugo i opširno, opet ništa. Govori tiho i kratko, niko ne reaguje.
Reči više niko ne razume. Mrtve su. – uzviknu jedan.
Zašto govoriš u prazno? Reči su crni ponori današnjice. – mrmlja drugi.
Hej, budalo, reči su prošlost. Zašto se trudiš kada te niko ne razume? – reče treći.
Ali ja vas razumem. Zašto vi govorite rečima kada su one mrtve? Kako me ne razumete? – uzvrati umetnik.
Svi su ćutali. Samo je on i dalje govorio.
Vreme se stisnulo u neiskazivost. Reči više niko nije razumeo. Mnogi su se pravili da ne razumeju. Ćutanje je postalo novi jezik. Znak raspoznavanja bio je mig. Jezik je polako sakrio poglede. Svi su nosili tamne naočare. Život je prolazio u ćutanju i bezrečju. Samo je umetnik govorio do iznemoglosti. I kada je svet propao usled ćutanja, kada su ljudi izgubili jezike, kada su reči odletele u ponor nije više bilo nežnosti, boja niti umetnika. Ljudi su iščezli, knjige su spaljene.
Duh tone u ništavilo bezrečja. Reču su pokopane, zabranjene, ograđene bodljikavom žicom, zaključane, zarobljene. Mrtve. Reči više nisu potrebne, višak su u vremenu manjka.
Jedino je priroda ostala nedirnuta. Ona je još znala pravu, spasonosnu reč. Ćutala je i skrivala svoje blago.
epilog
Najdalje smo stigli u ćutanju. Stigli smo daleko u opiranju, prevari, u igri sa rečima. Ostali smo iz prkosa slepi i gluvi, jezike smo odsekli. Lutanje je igrokaz smrti, sloboda beznadežna, putovanje u nepoznato. Slepi smo i gluvi. Tek kad su nam jezike odsekli, hteli smo da govorimo. Hteli smo, ali više nismo mogli. Reči su već bile mrtve.