Jedna od nacitiranijih latinskih poslovica ikada, koja se gotovo po pravilu ponavlja generacijama učenika i studenata na početku časova istorije i latinskog jezika, jeste – historia est magistra vitae. Uzgred rečeno, ova je poslovica više nevešta doskočica koja je u vreme svoga nastanka, a potiče od Cicerona iz njegovog dijaloga O govorniku, imala sasvim drugačije (i šire) značenje od ovog današnjeg. Hegel je uostalom u svojim predavanjima iz filozofije istorije razobličio ovu poslovicu napisavši da niti jedan vladar iz istorije ništa nije naučio, budući da se odlučujuće istorijske i političke odluke donose u skladu i uz okolnosti vremena u kojem nastaju. Kao što se ova nadaleko čuvena poslovica proširila među svetom kao nekakvo načelo istorijske nauke, tako se može reći da su neke ”istorijske istine” ostale prekrivene senkom poricanja. Tome ima dva razloga – prvi je taj što poricanje često služi da se opravda pobednička pravda, istorijska nužnost odbrane naroda i neophodnost delovanja u kriznim vremenima, dok je drugi razlog čisto utilitaristički; poricanje činjenica može obezbediti materijalnu korist i civilizacijsko priznanje. Istorija dakle ima pretenzije poricanja koje je sprečavaju da postane čista nauka. Jer, kako piše Friedrich Nietzsche u knjizi O koristi i šteti istorije za život ,,pri izvesnom suvišku istorije mrvi se i izrođava život i, konačno takođe opet, kroz to izrođavanje, sama istorija”.
Nacistička i fašistička pošast Evrope nije se završila sa Drugim svetskim ratom. Dok je nacizam kao krajnja degradacaja ideje ljudskosti gotovo propao, fašizam se u svojim pritajenim dimenzijama otpora prema tradiciji širi poput nekog opakog bacila. To je početna teza knjige Roba Riemena Večno vraćanje fašizma (prevela sa holandskog Bojana Budimir, Dereta, Beograd, 2019) u kojoj autor potencira tezu da je reč fašizam danas u Evropi postala tabu. O njoj se ne govori, ona se prikriva slojevima i istorijskim naslagama, premda ,,postoje desničarski ekstremizmi, radikalna desnica, populizam, desničarski populizam, ali fašizam… ne, to ne postoji: to ne može biti istina, toga više nema kod nas, živimo u demokratiji, molimo vas da prestanete da širite paniku i vređate ljude!” A fašizam je neminovno i dalje ostao problem masovnog društva pre svega jer su apsolutne vrednosti poput dobrote, lepote i istine ne samo dovedeni u pitanje, nego su izobličene u svoju radikalnu suprotnost. Pritajeni fašizam kome svedočimo podstiče mržnju, ružnoću i laž svih vrsta, od medijski do ličnih manipulacija. Riemen se, sa punim pravom, poziva na Nietzscheovo predviđanje nihilističkog pada čoveka koje se potom afirmisalo u totalitarnim idejama prošlog stoleća. Slom kardinalnih vrednosti civilizacije doveo je do toga da se fizičke potrebe uzdignu iznad duhovnih. Krahom duhovnog života, slomio se čovek otpora; postao je izgubljen u društvu mase. Ovaj termin upotrebljava José Ortega y Gasset kako bi pojasnio da je uprkos slobodarskom duhu današnjice, sve većem tehnološkom napretku i ličnim pravima, čovek ograničio svoju evoluciju priklanjanjem društvu mase. Čovek mase ne želi da ima autentičan, otvoren stav prema životu, on odbacuje duhovne vrednosti, pa je njegov glavni cilj ugodan i srećan život. Čovek slabić pogoduje masovnoj kulturi budući da ima duboko strah od slobode i shodno tome njegova potreba ,,da se saobrazi masi postaje ogromna, masi, koja bi na kraju krajeva, najradije slepo da veruje i da se pokorava harizmatičnom vođi”.
Glavna je odlika fašizma ograničavanje, stroga kontrola, pa se u društvu masovne proizvodnje i potrošnje, u društvu konzumerizma i lake zabave, čovek vrlo lako može usloviti i ograničiti. To je plodno tlo fašizma. Čovek brzo zaboravlja, istorija je zapravo loša učiteljica. Kako kaže Primo Levi, u povodu Holokausta, – ,,Dogodilo se, stoga može ponovo da se dogodi”. Riemen u svojoj kratkoj studiji daje niz primera savremene fašizacije društva – od kontrole do dogmatske isključivosti – navodeći proročke reči Alberta Camusa i Thomasa Manna koji su 1947. godine ,,utvrdili da je fašizam politički fenomen koji nije iščezao sa završetkom rata i koji danas možemo da opišemo kao politizaciju duhovnog stanja ozlojeđenog čoveka mase. To je politika demagoga koji nemaju drugih motiva do održavanja i proširivanja svoje vlasti, i koji u tu svrhu iskorišćavaju resantiman, traže žrtvenog jarca, šire mržnju, dok izvikivanjem slogana i poruga skrivaju intelektualnu prazninu, a svojim populizmom oportunizam u politici uzdižu na nivo umetnosti”.
Obesmisliti život do te mere da ljudi izgube ljubav prema životu – to je krajnji stadijum fašizma. Savremeni fašizam medikalizuje stvarnost opasnim drogama neizvesnosti pri čemu čovek halucinira od kratkotrajne sreće. Potpuno uskraćen za duhovne, pa čak i obrazovne standarde, ograničen čovek mase nesvesno vrši fašizaciju društva mrzeći druge i drugačije, političke protivnike, aktiviste, homoseksualce, intelektualce, potom islam, jevrejstvo… Fašizam se poziva na islamizaciju društva, na imaginarne neprijatelje, teorije zavere, kako bi takvom masovnom opijenošću privukao mlade i njima manipulisao. Thomas Mann je to predvideo još 1938. godine kada je napisao da mladi oslobođeni od svoga autentičnog ja postaju oslobođeni od svega moralnog i razumnog… U kolektivu kome se olako priklanjaju radi sigurnosti i opsesije slavom prevladava lenjost i to ,,lenjost do granica razvrata”.
Riemen svoju studiju o fašizmu završava gotovo sentimentalno, pozivajući se na izvorne grčke korene Evrope. U tom izvoru voda je bistra i nepomućena. Ideja Evrope nastala je iz staranja o duši. Češki filozof Jan Patočka insistirao je da se to nikada ne zaboravi, jer je u tome sećanju budućnost Evrope. Starati se o duši znači odbaciti bezuslovno svaki autoritet vlasti, ideologiju ili partiju, predati svoje mišljenje sebi samom i staviti se ispred sebe. U tom pogledu prepoznaće se dublji smisao ljudskog bića i na kraju – evropske tekovine kulture kojima svi pripadamo i od kojih svi potičemo. To je jedini način da se spasimo od večitog vraćanja fašizma.