Idila i običajnost

Mala sredina je dobrovoljni zatvor u kome se svaka individualnost prekriva maskom običnosti. Mali gradovi nemaju strpljenja za drugačije oči, drugi pogled, otvoren život, širinu duha. Skučenost je drugo ime malog mesta. U njegovim granicama odigrava se provincijalizacija duha, zatvaraju se vrata svake drugačije perspektive, pogled je zamračen, vidik zamagljen. Svet malog grada opseda romantična mitologija, nikada romantična imaginacija. Mala sredina ne poznaje etiku odgovornosti prema drugom, budući da sve drugo stapa u istost predvidivih navika. Nigde se kao u maloj sredini ne prepoznaje čovekova potreba da vlada i moćuje nad drugim i drugačijim, nigde se nasilje nad čovekom ne sprovodi toliko otvoreno i prihvatljivo kao u zatvorenoj sredini malog grada. Odlasci su zato česti, ostanci teški.

Jedini spas životarenja u granicama malog mesta je duhovna imaginacija koja odbačeniku omogućuje da živi u slobodi svoga sveta. Možda nikada ne bih uvideo tragediju malog mesta da jednom nisam otišao, i da se jednom nisam vratio. A tragedija malog mesta sastoji se u tome što postoji nada iako znaš da je sve beznadežno. Nikada se ništa neće promeniti, sve je tako daleko i uzaludno, svi već sve znaju, ništa ne praštaju, procenjuju i omalovažavaju. Idila malog mesta svakom čoveku širokog duha postaje otvorena grobnica, smrt pre smrti, ožiljak i neprolazna tuga za životom koji prolazi i nestaje u prosečnosti i ogorčenosti. Srećni su ljudi koji nikada nisu doživeli hladnoću malog mesta, silinu njene mržnje i mrak provincijske noći.

Osećaj neispunjenosti i neprekinuta nit blage malanholije život u malom mestu čine nesrećnim. Sve je podređeno ispunjenju misije golog života, uopštavanju i sentimentalnom predavanju običajnom pravu koje predstavlja vrhunsku i nedirnutu svetinju provincije. Običaji malog mesta su nepisani zakoni koji čoveku pružaju mogućnost konačne pripadnosti. Konačno pripasti malom mestu znači podrediti se njegovom jeziku, navikama i pravilima; postati deo jezika uopštavanja koji svetu dozvoljava da se otkrije kao realnost predvidive geste prisustva, kao predstava već odigrana pred očima svih građana malog mesta.

Individualizam traži susrete svetova, on prodire u nepoznato i krši pravila i zato postaje jedan od najvećih neprijatelja idile malog mesta. Individualizam svet oseća po dubini njegove dvosmislenosti i posebnosti, kolektivizam svet vidi u pojačanom osećanju pripadništva koje još nalazimo u primitivnoj plemenskoj zajednici, pripadništva koje nikada ne dolazi do spoznaje o metafizičkoj otvorenosti drugom. Svet provincije je svet spektakla budući da svaki poseban duh, drugost drugoga, vidi kao mogućnost da taj duh stavi u procep vlastite manjkavosti, da ga preobuče u odelo ludila, isključivosti, spektakularnosti i zabave. Običajnost malih sredina od drugačijih zahteva radikalnu izloženost koja se metaforički može uporediti sa Kafkinim umetnikom u gladovanju. Takav umetnik zatvoren je u cirkuski kavez i služi kao atrakcija. Smešten u blizini krvoločnih divljih zveri, pokoran i oborene glave živi svoju umetnost. Životari čekajući smrt. On je onaj drugi i drugačiji koji se mora izolovati, zatvoriti i osuditi na večno gladovanje, kako bi se nasuprot njemu afirmisala ideja normalnosti i potčinjenosti pravilima male sredine.

Svet malog mesta je nepristupačan i zatvoren samo za one koji mu pripadaju po nuždi, koji mu se opiru u nesavladivoj individualnosti. Za sve druge koji kroz njega privremeno prolaze on je otvoren i darežljiv, prepun darova i razumevanja. Samo onaj drugačiji koji ostaje uprkos nelagodi nepripadanja postaje zarobljenik malog mesta, nesposoban da shvati i prihvati običajnu uključenost kolektiva, time odbačen i prepušten svojoj individualnosti koja budući neostvarena u svim dimanzija njegovog duha najčešće postaje patološka osamljenost. 

Svet odbačenika malog mesta je pesnički svet. Njegove pesme inspiriše nesreća neshvatanja, nepripadanja, odbačenosti i ludila. Poezija kao negativna ontologija, tragom Branka Miljkovića, koji nije preživeo jednu drugu, smrtnosniju i time užasniju odbačenost velikog grada, moguća je tek u svesti da je poezija osećanje onoga što je iščezlo. Pesma i beskrajna udaljenost njenog jezika, izlomljenost svetova i slika, egzistencijalni rascep koji sve(t) uvek vidi u borbi na život i smrt,  ostaju još izrazi spasonosne nade da će nebo malog mesta jednom prekriti čak i one koji su trajno ugurani u mračne sobe prisilne izolovanosti.