Jubileji simbolično spajaju pisce. Prošle godine širom sveta obeleženo je 200 godina od rođenja i 140 godina od smrti Fjodora Mihailoviča Dostojevskog. Ove godine navršilo se 60 godina od smrti Hermana Hesea. Postoji teza da je Dostojevski izvršio ogroman uticaj na celu generaciju najuspešnijih svetskih pisaca bez izuzetka, što se potvrđuje i u slučaju Hermana Hesea. U njegovim esejima o Dostojevskom upečatljiv je presudan podsticaj za stvaralaštvo koji je dobio čitajući romane Idiot i Braća Karamazovi.
Dostojevski je pisac tajne u čijim se romanima susreću ideje koje afirmišu čovekovu neprilagođenost svetu u kome se odigrava sukob razuma i srca. Dihotomična sila borbe na život i smrt prisutna je i u Heseovom delu, u prikazu usamljenih i često neprilagođenih likova, koji se životu predaju poput neobjašnjive zagonetke, osenčeni mističnom dubinom tajne. Hese kod Dostojevskog vidi dva odlučujuća životna principa oličena u likovima Ivana Karamazova i kneza Miškina, u kojima nazire granične situacije života, susret dobra i zla, sreće i patnje, đavola i Boga.
U kratkom eseju O Dostojevskom (1927) Herman Hese istrajava na stanovištu da je život u svojoj punini neostvariv bez iskustva patnje. Granične situacije daju sadržajnost koja isijava čisto zadovoljstvo života. Hese dolazi do te spoznaje u susretu sa Dostojevskim, čitajući ga u časovima velike patnje. Tada je uvideo da se Dostojevski mora čitati baš u trenucima ,,kada smo patili do granice svoje sposobnosti patnje i čitav život osetili kao jednu goruću, užarenu lavu, kada dišemo očajanje i kada smo umirali smrću očajanja’’. U patnji smo, naime, sposobni ne samo da shvatimo dubinu sveta Dostojevskog, nego da se u tom svetu zagledamo u sebe i progledamo iz sebe.
Novo doba, nova šansa
Ono što pisanjem ostvaruje Dostojevski muzikom donosi Betoven. U njegovim kompozicijama postoji nezadrživ naboj nadahnuća kojim se ,,iz golog jada i izgubljenosti ozaruje nešto beskrajno dirljivo, detinjsko i nežno’’. Dostojevski i Betoven razotkrivaju život prema dubini. Život se ne predstavlja kao nabor srećnih okolnosti, nego se pritiska do te mere da čovek suočen sa samim sobom postane junak svoje sudbine, osobeni revolucionar prema svetu koji ga okružuje. Takav čovek nije saučesnik, budući da svoju plemenitu svojeglavost uzdiže do svoje sudbine. On postaje junak baš zbog toga što je hrabar da živi svoju sudbinu.
Lik kneza Lava Miškina iz romana Idiot, tog neshvaćenog anđela koji nalikuje Isusu, isijava mističnu dubinu u koju nas vodi, da parafraziram Nikolaja Berđajeva, ekstatični, pomahnitali vihor. Tama koja ima naprsline isijava prikrivenu svetlost, razotkriva palost čovekovog bića. Knez Miškin uznemiruje okolinu već time što u surovom svetu pohlepe, izdaje i nasilja postupa bezazleno, blago poput deteta, otuda za druge ljude idiotski. Na čemu, pita se Hese, počiva nemogućnost tog idiota u svetu drugih? Nemogućnost ostvarenja ne dolazi zbog socijalne izdvojenosti i bezazlene otuđenosti, već zbog junaštva koje knez Miškin zadobija čarobnjačkim mišljenjem. To znači, smatra Hese, da je njegov bunt revolucinaran jer osporava čitav život, čitavo mišljenje i osećanje, ceo svet i realnost drugih.
Borba materijalnog i duhovnog principa postoji, ali je marginalna pojava ličnosti kneza Miškina na videlo izbacila novog čoveka u Ničeovom smislu, čoveka koji magijskim mišljenjem sve razara, pritom pokazujući da je svako nastojanje propadljivo i svako ustanovljenje nestalno. Knez Miškin je lik koji uznemiruje zagovaranjem novog duševnog stava. Dostojevski je, prema Heseu, likom kneza Miškina čoveka doveo na rub ponora, budući da svako od nas u životu bar nekada mora stajati na Miškinovoj granici gde se sve dovodi u pitanje i sve rasipa u beskrajnu tajnu.
Iste godine kada je pisao o romanu Idiot, Hese je pisao i o Braći Karamazovima. Podnaslov tog eseja glasi Propast Evrope. Potpuno razumljivo, ako uzmemo u obzir da je godina 1919, kada Evropa još boluje od posledica svetskog rata, pri čemu je čovek tek nemi posmatrač ruševina jednog (starog) sveta. Zanimljivo je da Hese posleratni slom civilizacije tumači kroz roman Braća Karamazovi u kome je, prema njegovim rečima, ,,sa gorostasnom jasnoćom izraženo i predskazano ono što nazivam propašću Evrope’’. Heseu je u posleratnoj Evropi, kolevci krvi i smrti, postalo jasno da je Dostojevski prorok modernog doba. U njemu će doći do sukoba starog čoveka i novog histerika, karamazovskog tipa, pesnika i sveca, osobenjaka novog doba.
Propast Evrope odigrava se na ruševinama starog doba. Novi čovek više nije usmeren na spoljašnost postojanja, nego je u previranju svoje neutemeljene histerije zagledan u sebe samog. Kako početi ispočetka? Кako izgraditi novi svet? Novi, karamazovski tip ljudi razlikuje se od ranijih, uračunljih i jasnih ljudi, po tome što ,,isto toliko žive u sebi, koliko iz sebe, što se stalno zanimaju svojom dušom’’. Ono što Hese nagoveštava ovim zapažanjem jeste da je novi početak nova šansa, da se iz haosa ne mora nužno izdići zločin i metež. Nagoni se time ne potiskuju, nego se u okrilju čarobnjačkog mišljenja ispoljavaju poput fantazije. Karamazovski tip čoveka lako može postati zločinac, ali isto tako asketa, njegov je život junački po tome što sve iskušava, propituje, osporava, dok se svi nagoni i sile u njemu uzajamno suzbijaju i poravnjavaju.
Prorok i pesnik
Lik Ivana Karamazova predočava sve rubne situacije jednog života. U njemu je znalačka spoljašnjost prikrila duboku osećajnost bića, razočaranost je ono što ga uznemiruje i zbog čega traga za pravdom ovog sveta. Ima li borba za ideale smisla, dok makar jedno dete na svetu plače u mraku svoje neminovne sudbine? Ivan prolazi kroz sve životne faze, od pesimizma do samooptužbe, pokazujući tako raskoš čovekove ličnosti, njegove potencijale i mane, prikrivene žudnje i neostvarene svetove. Uočljivo razotkriva, psihoanalitičkim jezikom rečeno, važnost nesvesnog za čoveka. Razgovara sa đavolom, ali traži Boga. Ivan ništa ne shvata, izjeda ga nemogućnost spoznaje, pa ostaje zaglavljen u antinomičnosti svojih pozicija. Baš zbog toga u njemu stalno naziremo, kako zapaža Alber Kami, određenu nijansu tuge koja ga na kraju vodi u ludilo.
Dostojevski je više prorok, manje pesnik. U tome je, prema Heseu, njegova osobena odlučnost u približavanju modernom dobu. Njegovi likovi imaju vizije i snove koji su toliko snažni da neminovno potresaju sve oko sebe. Pred nama je karamazovski tip čoveka, uznemiren i neprilagođen lik, sav u drhtaju sveprožimajuće banalnosti. Zato je genealogija histerije likova Dostojevskog pokazivač nove stvarnosti. Evropa se, piše Hese, ,,kreće opijena u svetom zanosu duž ponora i uz to peva, peva opijeno i slaveći, kao što je pevao Dmitrij Karamazov. Tim pesmama se građanin podsmeva uvređeno, svetac i vidovnjak slušaju ih suznih očiju’’.
