U tekstu Uvod u transgresiju (1963) francuski filozof Michel Foucault već u uvodu apostrofira denaturalizaciju seksualnosti modernog doba. Za njega to znači da, uprkos sveprisutnoj priči o seksualnosti i prividnom ,,osvojanju” sloboda, seksualnost ostaje ,,bačena u prazan prostor gde nailazi samo na formu granice…” Seksualnost je, prema Foucaultu, zarobljena granicom, ona je postala ,,brazda: ne oko nas da bi nas izolirala ili pokazivala, nego da bi označavala granicu u nama i iscrtavala nas kao granicu nama”. Seksualnost i smrt dotiču se prilikom iskušavanja granice, oni nas stavljaju u iskustvo transgresije koja je zapravo gesta granice. Premda je naš govor o seksualnosti danas oslobođen tereta radikalne moralne osude, on je ipak zastao na granici dopuštenog, u odnosu na svesnost, jezik i zakon. To bi značilo da se gustoća našeg bića ne oslobađa tereta, da pritom ne postoji mogućnost bistrine, budući da je odlučujući govor koji prevladava jezik transgresije kao spiralni odnos. Drugim rečima, u kontestu seksualnosti svedočimo nadiranju na neotklonjive granice predmeta, pri čemu se jezik, kao kod Georgesa Bataillea, ,,neprekidno urušava u srce svog vlastitog prostora, ostavljajući golog, u nepomičnosti ekstaze, vidljivog i upornog subjekta koji ga je krajnjim naporom pokušao držati, a ovaj kao da ga je samo odbacio, iscrpljenog na pijesku onoga što više ne može reći”.
Granica je rešetka koja se ne može razbiti. Njena je prozirnost samo afirmativni nasrtaj na život, jedan paradoks; oko koje posmatra i ruka koja ne dodiruje. Granica je dodir transgresije. Bez tog dodira ne bismo nikada razumeli šta je odsutnost krajnje mogućnosti, treperenje strasti, prestup, kazna ili prekoračenje. Kao što je kod Marquisa de Sadea užitak neodvojiv od bola, pa je uživanje iskušavanje rubova smrti, tako granica seksualnosti uvek jednim delom zahvata polje zadovoljstva. Jean-Luc Nancy stoga govori o ekskripciji kao onome što naše telo zahvata u tekstu, u procepu između radosti i zadovoljstva. Radost je krajnje deseksualizovana budući da je uvek usmerena od granice ka drugom, njena je bit teritorijalna oslobođenost i emotivna zavisnost. Zadovoljstvo je, sa druge strane, seksualno već time što prisvaja unutrašnje obilje doživljaja, sopstveni užitak se okreće prema unutrašnjosti bića tako da plamti i da u toj strasti neprekidno i bezuspešno nasrće na granicu.
Gde se dodiruju seksualnost i granica? U rezovima, pukotinama ili sukobima, na mestima tinjajuće čežnje ili potpunog sagorevanja bića, u prahu i pepelu? Batailleovo delo svedoči o čežnji koja čvrstinu granice prevazilazi intuitivno, kroz maštu ili nesvesnu iluziju, ćutanju kada je u pitanju granica jezika ili prekršaju kada je posredi nametnuti zakon. To je srž iskustva transgresije, afirmacija života koja nailazi na prepreku i zabranu. Želja koja ocrtava granicu. Stvarnost je paradoks nemogućnosti, lišenost smisla, nasrtaj na iskustvo pripadanja koje svojom čvrstinom ostaje nedirnuto. Foucault tako u Batailleovom delu prepoznaje četiri oka – dva spoljašnja koja pogledom nasrću na granicu i druga dva, mala i skrivena unutrašnja oka, čiji skrajnuti pogledi stvarnost nagrizaju u temelju, stalnim prisućem svesti o neiskazivosti i smrti.
Erotizam se ogleda u nametnutoj granicu. Erotizam je metafora oka i ogledala. Erotizam je nemir, oblik sile, oblik nasilja. Čovek posredstvom erotizma dovodi sve u pitanje, najdublje slojeve svoga bića. Erotizam je oblik poezije, potom jedan vid smrti. Zajedničko im je jedinstvo večnosti. Erotizam je unutrašnje previranje kada čovek ,,probijajući omotač larve postaje svestan da kida samoga sebe, a ne da lomi neki unutrašnji otpor”. Iskustvo erotizma je iskustvo transgresije; on sve sjedinjuje, okuplja na jedno mesto, sabija težnje, strasti i iskustva, zbog čega je uvek na granici i u blizini smrti. Na rubu i ivici života. Poput magline koja guta svaki odsjaj svetlosti. Erotizam je nesputan, razarajuć i ogoljen, on je mistično iskustvo susreta sa božanstvom. Otuda će glavni junak Batailleove priče Moja majka, mladić koji svoju seksualnost otkriva posredstvom majke i njenog prisustva, sagoreti u plamenu moralnog prestupa, pa će u samoći u koju se povukao prepoznati bol radikalne izloženosti kao ,,raspamećujuće osećanje da je sve bez mere i nerazumno: ta samoća je sam Bog”. Yukio Mishima iskustvo prestupa i radikalne izloženosti prepoznaje baš u ovoj priči. Za njega je priča Moja majka arheologija propasti jedne nade, psihološki portret, pri čemu glavni junak prelazi put od poverenja u svetost majke do krajnje perverzije i potpunog bezumlja. Majka sina iskušava, stavlja ga u bezizlazne situacije čulne pohote, da bi se sve to okonačalo slomom njegovih težnji. Granica nije probijena, ostao je raspamećen u pohoti i bolu vlastitog nemira. U ovoj se priči, zaključuje Mishima, ,,rasprostire slast porediva sa slašću meda i kao talasi u jurišu likuje ljubav van zajedničkih beda i ona blaga lepota iz koje će izbiti okrutnost”.
Fragmentarnost čovekove egzistencije potvrđuje, tragom erotizma, život čak i u smrti. Čovek je biće diskontinuiteta i svaka njegova težnja za celovitošću izgubljena je u nasrtaju na čvrste granice samoga života. Takvu je sudbinu doživeo Friedrich Nietzsche; tragajući za totalnim čovekom, on je prazno sagoreo. Od pitanja potpunog čoveka, čiji se lik kreće od lakrdijaša do ludaka, Bataille ulazi u problem Nietzscheove životne tragedije. Problem potpunog čoveka, koji će dakle biti izvan svake pretpostavke jezika, zakona i pravila, ostaje nerešiv i u toj prisili unutrašnjeg glasa onaj koji poteže za tim problemom postaje usamljeni otpadnik, čovek koji gori. Sagorevanje je potpuni poraz. Nietzsche je ,,prvi put izrazio krajnju, neuslovljenu težnju čoveka, nezavisno od nekog moralnog cilja i od služenja nekom Bogu” i tako stradao; na kraju ga niko nije slušao, govorio je u pustinji. Bataille u njegovom delu i životu nalazi potvrdu vlastitog sagorevanja, toga da se usled opšte specijalizacije znanja gubi totalnost čoveka koja ,,više nema mitski karakter. Očigledno dostupna, totalnost se opet dala na izvršavanje materijalno datih i definisanih zadataka. Ona je daleko: ti zadaci fragmentiraju duhove podređujući ih sebi. To ne utiče na njenu razaznatljivost”.
Duh zemlje je zažaren, sve se pretvara u vatru i svetkovinu. Za Bataillea besmisao nije prosta negacija, nedostatnost neke iščezujuće praznine, nego je više izvorna oslobođenost nametnutog smisla kada se ništa ne poriče, nego se ,,iskazuje afirmacija u kojoj se čitav život najzad osvetljava u svesti”. Besmisao je blizak izvornosti ponovnog rođenja i afirmaciji potpunog čoveka i stoga je ,,prvo stremljenje ka potpunom čoveku ravno ludilu. Ja napuštam dobro i napuštam razum (smisao), otvaram pred sobom ponor od kog su me odvajali delanje i rasuđivanje vezano za njega. Ako ništa drugo, svest o totalnosti je za mene pre svega beznađe i kriza. Ako napustim perspektive delanja, otkriva mi se moja potpuna golotinja… U svetu ostajem bez pribežišta, bez oslonca, obrušavam se. Nema drugog izlaza osim beskrajne inkoherentnosti kroz koju će jedino moći da me vodi moja sreća (šansa)”. Bataille, dakle, potragu za potpunim čovekom posvedočuje kao unutrašnji lom krajnjeg razotkrivanja koje nikada ne ostaje bezazleno. Umetnik je izložen u individualnoj potrazi za smislom tako da fragmentarne deliće razbijenog nadahnuća prikuplja u jedan mogući totalitet, svestan da je umetnost uvek u blizini totaliteta, ali na rubu koji je prepreka da se taj totalitet ispolji, a da ne sklizne u komično ograničenje.
U svemu ovome, podstaknuti time da je erotizam granica života i smrti, radikalan i bolan rez života, ne čudi da je Nietzscheovom životu i delu Georges Bataille pristupio iz lične i to dnevničke perspektive. Zapise je pisao tokom Drugog svetskog rata, u periodu od februara do avgusta 1944, i uvrstio ih u svoju studiju o filozofu iz čijeg dela crpi vlastitu duhovnu snagu. On priznaje, uz malo izuzetaka, jedino se družim sa Nietzscheom. Arthur Rimbaud je mračan, Marcela Prousta ,,ograničava njegova bezazlenost, nepoznavanje bura spoljnog sveta”. Ono što ga privlači piscu Zaratustre svakako je iskustvo pisanja, tačnije nemogućnosti pisanja. Već u uvodu svoje knjige, podnaslova Volja za srećom, Bataille govori o neutaživoj želji pisanja i tome da ga strah od ludila primorava da piše. U periodu svetskog rata i potpune degradacije čoveka, u trenutku opšteg rasula i smrtnog zadaha koncentracijskih logora, Bataille čita Nietzschea kako bi posvedočio vlastiti pad u ništavilo. Stidim se sebe, mekan sam i povodljiv, zapadam u teskobu… ne mogu da podnesem beskrajnu i čudovišnu jalovost na koju me osuđuje umor. Sve su to reči iz njegovog dnevnika koje svedoče, tako emotivno i melanholično, o slomljenosti životnog poleta. U pokušaju da razume i osvetli potpunog čoveka, dotaknuo je samo trulo meso njegove pohote, golotinju i smrtni grč. Uprkos tome, ne prestaje da prkosi, da se kocka. Slobodan duh je toliko jak da je prkosan čak i u svesti vlastitog promašaja. Bataille zna da su melanholija i strah teški, ali u trenutku opšteg nasilja kome je izložen postaju spasonosni. On se tada u pisanju i osećanju života približava poeziji. Uprkos tome što, kako svedoči, ,,rat demantuje moje nade… bolest me je umanjila, stalna teskoba mi je dokusurila živce… na moralnom planu se osećam sveden na ćutanje… u meni se sve stvari slepo smeju životu. Idem kroz život s lakoćom deteta, nosim ga. Slušam kako pada kiša…”
U dodiru onog najnižeg, u mraku i ništavilu života strada se kroz uzvišenu nemoć. To je strast višeg cilja. Tamo se uzdižu duhovna prijateljstva i osvetljavaju tragične sudbine. Nietzscheov poraz je naličje ispunjenog života, pogled na zaslepljenu zabludu, pticu sprženu svetlošću, zadah osmuđenog peperja. U krajnjoj teskobi, tokom rata 1944, Bataille piše poeziju, poput neke iskonske potrebe da svedoči rečima večnosti.
Luda tišina koraka
tišina štucanja
gde je zemlja gde nebo
nebo zalutalo
ja silazim s uma.
Gubim svet i mrem
zaboravljam ga sahranjujem ga
u grob kostiju mojih
o moje oči odsutnog
i mrtvačke glave.
Iskustvo rata opisuje kao beskrajno čekanje. Granate su oko njega, deca urlaju. Najdublje privržen slobodi, strahuje, umoran je i prazan; ,,nisam pisao… potrebni su mi odmor, glupost i letargija”. Dodatku svojih zapisa dodaje nekoliko crtica o tome da Friedricha Nietzschea jednom zauvek treba oprati od nacističke ljage. On je filozof grčkih korena, sve što je mislio i napisao nastalo je tragom grčkog izvora, u stalnom opiranju licemerju i prljavštini aristokratije. Njemu je, piše Bataille, ,,u najvećoj meri tuđe ono što u ime smrti mrzi život, a u ime reakcionarnosti san”. Otuda se treba radikalno obračunati sa političkim uzurpacijama Nietzscheovog filozofskog dela i odlučno stati na stranu nesputane strasti koja je polako tinjala, da bi se u naletu unutrašnje slobode afirmisala kao pobeda života čak i u smrti, i u toj afirmaciji i skoku prema unutrašnjem iskustvu sagorela i pretvorila u prah i pepeo.
Žorž Bataj, O Ničeu, prevela Ana Moralić, Književna zajednica Novog Sada, 1988.
Žorž Bataj, Erotizam, preveo Ivan Čolović, Službeni glasnik, Beograd, 2009.
Žorž Bataj, Moja majka, u: Plavetnilo neba, Prosveta, Beograd, 1981.
Michel Foucault, Uvod u transgresiju, prevela Marija Bašić, u: Europski glasnik, broj 24, Hrvatsko društvo pisaca, Zagreb, 2019.
Jukio Mišima, Ogled o Žorž Bataju, prevela Gordana Stojković, u: Polja, broj 303, Novi Sad, 1984.