kratka poetska beleška o prjatelju, piscu Borivoju Adaševiću (1974-2019)
Ovih dana bi napunio pedeset godina. Viđao sam ga povremeno. Zbližila nas je ljubav prema čitanju i možda više od svega osećaj koji smo delili prema svetu – usporena nežnost života. Nije nam se žurilo, nismo bili ljudi od brzine i planova, bili smo i ostali posvećeni čitaoci. Nismo govorili o privatnom životu, samo o pisanju, knjigama i stvaralaštvu. Bio je oprezan, nepotkupljiv, zanosan, maštovit i prilično stidljiv. Delili smo puno osobina, tema za razgovor i imali puno zajedničkih pisaca. Živeli smo u dva susedna grada. On u užičkoj Požegi, ja u Arilju. Naš prvi susret trajao je satima, bio sam pomalo zbunjen, iznosio sam stidljivo pohvale na račun njegovog romana Čovek iz kuće na bregu. Sebe sam doživljavao kao samotnjaka, baš tragom individualne potrage kojom je poetski obojen ovaj roman.
Bio je ćutljiv kada se govorilo o njegovom delu, pričljiv kada je svedočio svoje iskustvo čitanja. Govorili smo dugo o Krleži, gubili pojam o vremenu. Imali smo neko neobjašnjivo prepoznavanje, nešto što srce daruje osetljivim ljudima, da se uzbudimo, unervozimo, prividno zbunimo, kada pomenemo određene knjige, zajedničke prijatelje ili najdraže pisce. Tu su svakako spadali Miroslav Krleža, Danilo Kiš, Ćamil Sijarić, Mirko Kovač i Miodrag Bulatović. Bio je moj prijatelj o kome nisam puno znao, a sve sam slutio. Bio sam mu prijatelj jer je on, sa druge strane, nazirao moje biće, moj unutrašnji svet. Raznežio se pričajući o Grčkoj, inspiraciji, svojoj biblioteci, i opet o piscu – Aleksandru Tišmi. Slao mu je, pričao je to sa smeškom, svoje prve rukopise poštom. Dobio je odgovor vrlo brzo i u sažetoj, rukom napisanoj belešci stvaralački podsticaj čime je, kako je govorio, polako postajao svestan da postaje pisac, priznati stvaralac.
Pisao je o pojedincu koji se sudara sa istorijom, o malim, sitnim nepravdama koje život stavljaju na kocku. Osetljiv na patnju, prezirao je nasilje, rat, izolovanost i političku isključivost. Holokaust je bio njegova trajna tema. Svedočenjem o fenomenu zla o kome je pisao tako često, branio je književnost od patetike i lakoverne angažovanosti. Njegove rečenice su svedočanstva u kojima se odigravaju životne slike, čuju zvukovi. Kada piše o progonu beogradskih Jevreja, u priči U smrti isti, on se ne suzdržava, ne banalizuje. Zlo imenuje kao zlo. Istrebljenje Jevereja znak je propasti naše civilizacije. To je ,,besramna građevina sačinjena od zla, od suštine zla, taj čir nadolazećeg doba, to ustrojstvo pakla preteći se kezilo na svakom koraku.’’ Njegovi likovi su oživljeni u istorijskim okolnostima, on je postao pisac sa sudbinom.
Sećanja pomažu, isto koliko i odmažu. Nikada neću zaboraviti jutro, u zimu 2019, kada mi je pesnik Petar Matović poslao poruku – ,,Umro je Boro”. Jedva sam došao do daha. Nisam mu sve rekao, nismo sve ispričali. Smrt je bila brža. Sećam se naših susreta i razgovora, nekih neostvarenih planova, ali mi je u živom pamćenju fotografija koju sam tek nakon njegove iznenadne smrti viđao po internetu. Na moru, u Grčkoj, Bora pokazuje prstom u daljinu, u nepreglednost i bezgranično plavetnilo, sav u belom, sa osmehom na licu. Nemam puno toga da napišem o njemu, ali ga osećam vrlo često. Njegov zanos, talenat, preciznost u jeziku, osećaj za drugog, pažljivost i stidljivi smešak svedoče da je živeo neponovljivo. Koliko je samo noći proveo ispravljajući svoje rukopise, uvek u potrazi za rečima, izrazom, pravom rečenicom. Baš poput slike sa mora, pisanjem je pokazivao u daljinu. Slutio je spasonosnu nadu budućeg. Znao je da nežnost smanjuje težinu sveta, zemlju oslobađa tereta zla. Kad ne bi bilo nežnosti svet bi bio tužan i nepodnošljiv. Njegovo srce probola bi oštrica sečiva i krv bi se sjedinila sa crnilom zemlje. Kad bi nežnost iščezla iz ovog sveta zemlja bi od težine postala nesnošljiva kolevka mrtvih ljudi. Bio bi to svet čije je nebo prekriveno ranama. Nežnost je unutrašnja budnost, otvorenost, posvećenost, samotnost; tuga je njena senka. Odlazi se i nestaje ali ostaju tužna jesenja jutra i prozirnost neba sa početka romana Čovek iz kuće na brdu, neba na kome ima ,,jedna bela tačka: to je moj jutrošnji oblak. Posmatraću ga sve dok ne zaspim”.