TEORIJA

Intimni glas umetnosti

U eseju Kritika i istina teoretičar Rolan Bart tezu o prekoračenju granice dovodi u vezu sa upotrebom jezika u smislu ,,rascvetavanja simbola’’. Bart graničnost pisanja povezuje sa problemom opšteg intelektualnog govora pokazujući da se savremena umetnost razvija u okrilju pluralnog jezika koji se iskazuje kroz pluralnost smislova.

Jezik, pesništvo, boravljenja

Hajdegerova mogućnost obnove mišljenja, radikalni prodor u nasleđeni jezik metafizike, izoštrila je njegov interes ka pitanju umetnosti, naposletku pesništvu kao nesumljivo najvažnijem iskustvu bića. Pesništvo i mišljenje čuvaju nas u blizini neumrlih bogova koji baš kroz poeziju raz-otkrivaju način bivstvovanja bivstvujućeg. Poezija je nepregledna čistina u kojoj se, zagledani u izvornost, otvaramo nadolazećem iskonu uzvišenosti.

Penelopino tkanje

Zbirka prevedenih eseja Mišljenje i delanje u mračnim vremenima Hane Arent, predstavlja važan i sveobuhvatan pristup delu filozofkinje koja još uvek izaziva nova i suprostavljena tumačenja. Izbor eseja i predavanja, opremljenost knjige, prevodilačka doslednost i sadržajan predgovor čine ovu knjigu dragocenim doprinosom proučavanju filozofije duha, naposletku jedan pokušaj odgonetanja zagonetke slobode, dobrote i apsurdnosti života.

Sve nijanse zla

Za razliku od Kreonta i Raskoljnikova, koji zlo pravdaju višim idejama, jedan idejom zakona, drugi idejom pravde, Šekspirov Jago je izvorno oličenje zla. On ne čini zlo iz žudnje ili ljubavi, nego zbog toga što neprestano nastoji da udovolji samom sebi. Za njega je ceo svet samo pokriće vlastite potrebe da se afirmiše i time pokaže svoju sposobnost, proračunatost i inteligenciju. U njegovom liku ne postoji tajna, dublji smisao, on je ogoljen u požudi krvi, čovek nepromenljiv u moralnoj iskvarenosti. Njegovo je zlo nepopravljivo jer ne proishodi iz bilo koje ideje; za Jaga je ljubav luksuz, tek društvena manipulacija koja čoveka dovodi do slepila, slabosti i krajnje apatije. Dva lika književnog zla – Raskoljnikov i Jago – predstavljaju dve isključive perspektive zla; jedna je podložna transformaciji i time mogućem samoprevazilaženju, dok je druga nepromenljiva i zarobljena u svojoj destruktivnoj prirodi.

Događaj i katarza

Film više nije narativna senka pokretnih slika, nego u mreži tehnosfere odlučno nagoveštava - zbogom slici (farewell to image). U igri više nisu, piše Paić, ,,ni jezik ni slika kao posljednji tragovi metafizike u kibernetici. To više nije doba filma, već vizualizacije događaja...’’ Tako je pitanje erotike i tela jedno od glavnih pitanja filmske umetnosti.

Da li je ljubavi došao kraj?

Prizor koji narušava jednakost svakodnevnog rituala prekoračuje granicu i predaje nas Drugom. Izvanjskost, ranjivost i melanholičnost daju okrilje svakoj ljubavi. Proboj ka Drugom - to je put ljubavi. Tek prema Drugom postajem svestan mogućnosti da volim ono što je izvan mene, što na stanovit način potire mene i što mi zauzima mesto. Ja (mogu da) volim (tek) srećom odsuća. Blanšo to uviđa u detinjstvu kada mu se na horizontu otvara prizor praznog neba. Iznenadni susret sa prazninom neba u detetu otvara odsutnost koju prate suze, razorno veselje i ushićenost. Mali Blanšo je, rečima Byung-Chul Hana, tada bio dete ,,istrgnuto iz sebe i lišeno nutrine, rastvoreno, ispražnjeno u atopijsko Izvanjsko’’. Taj događaj je toliko presudan, konačan, razarajući da se u očima deteta odigrava poput male smrti, katastrofalnog kraja, dijaboličnog reza, novog početka.