LIČNOSTI – NENAD OBRADOVIĆ

Bezgranični univerzum reči

Izmaštani gradovi su ljubavna poema posvećena životu, slika jedne metafizičke spoznaje univerzuma. Uprkos krizi urbanog života izmaštani gradovi o kojima piše Kalvino, njihova arhitektura, običaji i mitovi, postaju ,,san ponikao iz srca tih nepodnošljivih gradova koje poznajemo’’.

Potresi duše

Istina i ljubav prožimaju svet sa izvesne udaljenosti. Približiti se znači okaljati, uništiti posedovanjem. Ljubav se, za Simon Vejl, događa saosećanjem na udaljenosti, samo iz daljine pobeđuje zlo. Ljubav je beskrajna predanost saosećanju, dok je zlo neograničeno, ali nikada nije beskrajno.

Erotika i misterija

Klaus Man je jedan od najvažnijih pisaca prošlog veka. Senka poznatog oca stoji u prikrajku tek toliko da bolje vidimo dubinu sinovljeve ličnosti. Bio je predan pisac i nesrećan čovek. Ljubav je ostala bolna rana, neproživljena tema, budući da nikada nije doživeo dubinu istinski strasne ljubavi. Na njeno mesto postavio je prijateljstvo. Za njega je ljubav opasnost, dok je prijateljstvo sigurnost. Ne čudi stoga da je smrt svojih prijatelja doživljavao tako bolno i setno. Svet je bio suviše nasilan da bi prihvatio njegovu nežnost, posebnost i predanost duhu. U svoj dnevnik na vest o samoubistvu Štefana Cvajga, 13. marta 1942, razočaran zapisuje: ,,Celi svet biće moja domovina, uz pretpostavku da još bude sveta nakon ovog rata...’’

Mitsko okrilje melanholije

Uprkos vizijama umetničke potrage koja je započela sa slikom i crtanjem, put Bruna Šulca završio je sa rečima. Shvatio je da je temeljno pitanje umetnosti i njenog izražaja - ima li smisla pisati? Pisanje nije tek prenošenje reči i iskustva, nego dublja potraga za izvorom umetnosti i njenim dodirom sa stvarnošću. Reči su, za njega, znakovi smisla, dok je govor postao ,,metafizički organ čoveka’’. Književnost nije samo jedan talas duha koji se kreće u zasebnom smeru, nego je sve drugo usmereno ka tom talasu, ka nepreglednosti reči, izražaju i govoru te silne i nezaustavljive bujice. Da književnost sadrži u sebi jedan zaseban beskraj, svet u svetu, potvrđuje i Šulcova interetacija Kafke, čije knjige vidi kao ,,samodovoljnu poetičku stvarnost, okruglu, sa svih strana zatvorenu, utemeljenu u samoj sebi’’.

Nežnost, poslednja reč sveta

Slikala je i u svemu oko sebe videla nadahnuće; duhovno je rasla kroz svoje stvaralaštvo uprkos patnji i materijalnoj bedi. Rekla je jednom prilikom da poezijom patnju nastoji da preobrazi u mudrost jer čovek ovakav kakav jeste, više gord nego nežan, moralno nije dorastao da bude srećan. Možda je ta bojažljiva odbojnost prema čoveku pesnikinju odvela u svet prirode bez koje su njene pesme nezamislive. Ptice, otoci, more, šume, lišće – to je kolorit poezije Vesne Parun. Slike reči, bujica zanosnog predavanja mogućnosti da nežnost bude konačna i poslednja reč ovog sveta.