KRITIKA

Oblaci od maslačka

Uprkos mržnji, ratovima, rovovima i poterama postoji život koji prevazilazi svaku podelu, svako nasilje.

Koraci iznad ambisa

Vitštok uspeva da jedan mesec, februar 1933. godine, opiše sa dramatičnim zapletima, političkim previranjima, detaljima iz privatnog i javnog života, ulazeći tako u dubinu nasilnog vremena.

Sluteće dubine

Ako se može ukratko proniknuti u bit ovih fotografija one su stvaralačke, začudne, inovativne i pesničke. Kroz njih se sluti umetnički (od)govor na stvarnost i neizgovorena reč krajnjeg nadahnuća materijalizovana izrazom jedne poze.

Mekoća traume

Poput melanholičnih pasusa Gistava Flobera koji u atmosferi jesenje melanholije čezne za nedostižnim i žudi za neizrecivim, svako umetničko nadahnuće prolazi pokraj neodređenog osećaja suštine koja istovremeno uzbuđuje i uznemirava. Postoje tako knjige koje bezobličnost patnje svode na meru ljudske mekoće, brižnosti i nežnosti, praveći time otklon od pesimističke perspektive u kojoj ne postoji mogućnost oporavka od traume života.

Oluje svetla ne dopiru do života

Stvaralaštvo u opasnom vremenu nije samo iskaz lomne osećajnosti, najpre je (od)jek bezavičajnosti, neizrecivost u trajanju, nasrtaj na stvarnost. Jezik (koji) prenosi s-misao. Nepremostivost u jeziku nije gola praznina, nego pokušaj da se izbistri mutno, da se razvedri oblačno. Rešetka jezika razotrkiva iščezli svet, vreme koje se udaljava i nestaje u neiskazivoj pustoši nasilja. Nastupajući, pak, svet postaje neobuzdan u napretku i mrtav za osećajnost. Razvejana bol praznine pustoši svet, otvara ranu koja ne prestaje da krvari. U takvom svetu pesništvo postaje zaklon čija simbolička moć otvara dubinu duše sveta.

Glas živih slika

Svetovi Ivana Lovrenovića su živopisni, jarkost opisa je toliko upečatljiva da roman koji se u osnovi bavi korenima zla i nesreće uspeva da se uobliči čistim poetskim jezikom. U arhivi oca Jablanovića nalazi se nekoliko fotografija, živih slika koje rekonstruišu situacije, mesta, predmete i konretnost lika, potom knjige sa ispisanim marginama, od Cvajga do Ujevića, pri čemu se Lovrenović pita - koliko čoveka otkriva ono što čita? Znakovite slike i notesi, prepisi citata koji su ostali u nasleđe, govore ne samo o očevim navikama, nego i o celom jednom svetu živog života koji je nepovratno uništila ratna destrukcija. Nigde se jasnije ne uočava uzaludnost žrtve, prekinutost svake ljubavi i čežnje, nedostajanje i škrgutanje zubima nego u potresnim slikama nasleđenih predmeta, na fotografijama, zapisima i marginama knjiga.

Svetovi, utopije

Posle odlaska u London Predrag Finci posvećuje se pisanju i u knjizi Sve dok donosi niz izvanrednih eseja na temu ljubavi, slobode, bola, zdravlja, smeha, humora, starosti... Ljubav je za njega osećanje i odnošenje. Ljubav izgrađuje, ona je stvaralačka istina bića, puna je nežnosti i naklonosti, vodi nas Drugom i vraća nama samima. To je Rilkeov ideal ljubavi, zapravo spoznaja apsolutne prevlasti ljubavnog osećanja nad svakim drugim osećanjem u životu. U ljubavi su istina i radost; istina da jesi za Drugog i radost što jesi svoj uz Drugog. Prijateljstvo je, pak, redak događaj jer se zasniva na apsolutnom prihvatanju Drugog. Zato je razočarenje u prijateljstvu težak emotivni lom. Finci ovim velikim istinama života svedoči emotivno i potresno, bez ogorčenja, sa iskrama duhovitosti, shvatajući da svet više opterećuju različitosti, nego sličnosti. A prijatelji moraju biti duhovni srodnici, osećajni i otvoreni jedan prema drugom, bliski bez krajnjih namera.

Krhotine, ožiljci

Neke od Kopićevih prethodnih knjiga – Nezacjeljiva rana svijeta, Sekstant – skice o duhovnim temeljima svijeta, Otkucaji drugoga, Prozori – ogledi o umjetnosti – zadržavaju njemu svojstvenu nit dijaloških perspektiva na temelju fenomenološkog pogleda na svet, budući da se najrazličitiji problemi – od filozofskih do čisto praktičnih pitanja ekonomije, etike i politike – tretiraju kao čisti fenomeni neuprljani prisustvom bilo kakve ideologije ili dogmatizma. Kako je to definisao u svom autoportretu, štampanom u knjizi Prozori, zastupani fenomenološki stav znači ,,svakoputni povratak samim stvarima'', što podrazumeva ,,ostaviti predsrasude i pretpostavke, sva prethodna uvjerenja o stvarima i pustiti da nam se stvari očituju takve kakve jesu''. Ispitujući šumske puteve fenomenologije Kopić zalazi u post-modernizam koji vidi kao usmerenje čoveka prema čoveku u svim njegovim dimenzijama. Čovek nije subjekt, nego čovek, pa se svi Kopićevi radovi mogu utemeljiti kao odbrana od sveprisutnog objektivizirajućeg čoveka koji pokušava da sve stvari tretira ,,kao predmete manipulacije i upotrebe'', pritom ne dopuštajući drugom da bude drugi u svojoj drugosti.

Ako stisnem ruku…

Roman Okretište ima savršenu kompoziciju u kojoj radnja ne ostaje zarobljena mrežom simbola, nego je predstavljena tako da se intimno razotkrivanje događa u naivnoj neposrednosti. U romanu nema prevelikih meditacija o životu, simbolički nejasnih i nerazgovetnih rečenica; sve je na izvoru života rečeno tako kako bi inače bilo rečeno. Prirodnost kojom isijava Karakaševo pripovedanje čini njegov jezik istinitim. On, naime, da parafraziram Tarkovskog, ne traga za istinom, nego svedoči istinu. Živa prirodnost i neposrednost prožimaju ceo roman – od početnih stranica gde se opisuje poseta roditeljima, babi i dedi u Lici, preko povratka u grad, planova o kupovini stana, napada, ležanja u bolničkom krevetu, do oporavka i ponovnog pokušaja normalnog života. Roman je ispisan nijansama melanholije, bez patetične i bezidejne simbolizacije u izrazu, bez politizacije i ideoloških učitavanja. Poetika Karakaševog jezika svedena je na goloću života čiji obrisi nisu predstavljeni dinamičnim i efektnim opisima brutalnosti, dnevno političkim tračarijama ili postmodernim ideološkim dosetkama, nego se život u svom izvoru afirmiše svedenim izrazom u kome se o-gleda jasnoća.