FILOZOFIJA

Vrtlog interpretacije

Pisac uvek ide napred, u nepoznato, svet je protkan njegovim temama, a naš je zadatak da se pomoću umetnosti osnažimo toliko da možemo uvek biti u ,,agresivnom i kontradiktornom odnosu prema lažima svih vrsta’’.

Filozofija kao zanos mišljenja

Bitno je život staviti u jednu otvorenost u kojoj će čovek stremiti dubini vlastitog mraka; on se onda neće plašiti niti smrti, baš će ga to kao filozofa (ljubitelja mudrosti) razlikovati od filomata (ljubitelja tela).

Bezglavi ljudi

Svet tehnološkog haosa informacija čuva obezglavljene ljude jer se u njihovom srcu, tako obezglavljenih zombija, nikada ne može zametnuti zanos višeg smisla. Obezglavljeni ljudi imaju hladno srce. Célineov junak ima ,,srce skriveno u toplom, kao zečić, u kavezu od rebara, nemirno, zgrčeno, glupo’’.

(Ne)osvojiva praznina stvarnosti

Svedočanstvo odsutnosti čini da sadašnji trenutak, za nas koji živimo u doba informatičke kontrole, postane mogućnost duhovnog opstanka. Vreme se ubrzava na svakom koraku, sve je uspostavljeno kao konstrukcija totalne kontrole života, pa se svest o daljini može ukaziti kao spasonosna pobeda nad nesavladivom prazninom stvarnosti.

Jezik, pesništvo, boravljenja

Hajdegerova mogućnost obnove mišljenja, radikalni prodor u nasleđeni jezik metafizike, izoštrila je njegov interes ka pitanju umetnosti, naposletku pesništvu kao nesumljivo najvažnijem iskustvu bića. Pesništvo i mišljenje čuvaju nas u blizini neumrlih bogova koji baš kroz poeziju raz-otkrivaju način bivstvovanja bivstvujućeg. Poezija je nepregledna čistina u kojoj se, zagledani u izvornost, otvaramo nadolazećem iskonu uzvišenosti.

Penelopino tkanje

Zbirka prevedenih eseja Mišljenje i delanje u mračnim vremenima Hane Arent, predstavlja važan i sveobuhvatan pristup delu filozofkinje koja još uvek izaziva nova i suprostavljena tumačenja. Izbor eseja i predavanja, opremljenost knjige, prevodilačka doslednost i sadržajan predgovor čine ovu knjigu dragocenim doprinosom proučavanju filozofije duha, naposletku jedan pokušaj odgonetanja zagonetke slobode, dobrote i apsurdnosti života.

Krhotine tradicije

Rene Genon postavlja pitanje ishodišta civilizacije odrođene od iskonske istine u korist poretka stvari. Ponor savremene civilizacije slio se u tačku na kojoj čovek više nije u mogućnosti da ovlada svojim potrebama. Čovek luta u posvemašnjoj slobodi, ali ni jednu stvar ne zahvata u njenoj suštini. U svemu vidi kvantitet, ni u čemu kvalitet. Silazna putanja duha prati kvantitativno određenje sveta. Preterano pojednostavljenje stvari, svođenje svega na prostu formulu logike, nezaobilazno prati težnja da se sve oko nas vidi u kvantitativnom smislu. Osnova savremenog sveta nije duhovnost, nego nauka, baš iz razloga što se duhovni principi zasnivaju na kvalitetu (esenciji), a nauka na kvantitetu (supstanciji).

Mahnitost, zagonetka mudrosti

U kratkoj studiji Rođenje filozofije Koli nastoji da pokaže, tragom reinterpretacije Ničeove misli o sukobu apolonskog i dionisijskog principa, da je izvorište grčke filozofije, time i mudrosti, oličeno u saznanju kao mističnoj viziji očišćenja. Prelaz iz mitske simboličke vizije stvarnosti ka logosu događa se sa dijalektikom koja je, prema Koliju, jedan od vrhunskih i najizvornijih fenomena grčke kulture. Dijalektika se rađa u agonizmu, raspravljačkom duhu, i obrazuje grčki zapadnjački logos kroz transformaciju samog mišljenja. Preobražaj govora dovodi do preobražaja mišljenja. Gorgija započinje sa pretvaranje dijalektike u literaturu, a dovršava je Platon kao izumitelj dijaloga kod koga i od koga filozofija postaje literatura, ,,poseban tip zapisane dijalektike, zapisane retorike, koji u pripovednom okviru anonimnoj publici predstavlja sadržaj imaginarnih rasprava’’.

Umetnost i njena spasonosna lica

U iscrpno napisanom predgovoru knjige autorka piše da se ,,Hajdegerovi tekstovi o slikarstvu čitaju uz prateću svest da je tu reč o filozofskim interpretacijama slikarstva, a ne prosto o slikarstvu’’, naglašavajući time dijaloški odnos filozofije i umetnosti koji postaje presudan motiv ne samo u samoodređenju filozofije, nego i u Hajdegerovim pokušajima prevladavanja metafizike, napuštanja svih tradicionalnih pozicija mišljenja, posebno vezanih za pitanje o bivstvovanju. Zato možemo reći da su Hajdegerovi tekstovi o slikarstvu izuzetno važni ,,za izgradnju pozne filozofije u celini, a posebno za problem novog postavljanja pitanja o bivstvovanju’’.

Da li je ljubavi došao kraj?

Prizor koji narušava jednakost svakodnevnog rituala prekoračuje granicu i predaje nas Drugom. Izvanjskost, ranjivost i melanholičnost daju okrilje svakoj ljubavi. Proboj ka Drugom - to je put ljubavi. Tek prema Drugom postajem svestan mogućnosti da volim ono što je izvan mene, što na stanovit način potire mene i što mi zauzima mesto. Ja (mogu da) volim (tek) srećom odsuća. Blanšo to uviđa u detinjstvu kada mu se na horizontu otvara prizor praznog neba. Iznenadni susret sa prazninom neba u detetu otvara odsutnost koju prate suze, razorno veselje i ushićenost. Mali Blanšo je, rečima Byung-Chul Hana, tada bio dete ,,istrgnuto iz sebe i lišeno nutrine, rastvoreno, ispražnjeno u atopijsko Izvanjsko’’. Taj događaj je toliko presudan, konačan, razarajući da se u očima deteta odigrava poput male smrti, katastrofalnog kraja, dijaboličnog reza, novog početka.

Krhotine, ožiljci

Neke od Kopićevih prethodnih knjiga – Nezacjeljiva rana svijeta, Sekstant – skice o duhovnim temeljima svijeta, Otkucaji drugoga, Prozori – ogledi o umjetnosti – zadržavaju njemu svojstvenu nit dijaloških perspektiva na temelju fenomenološkog pogleda na svet, budući da se najrazličitiji problemi – od filozofskih do čisto praktičnih pitanja ekonomije, etike i politike – tretiraju kao čisti fenomeni neuprljani prisustvom bilo kakve ideologije ili dogmatizma. Kako je to definisao u svom autoportretu, štampanom u knjizi Prozori, zastupani fenomenološki stav znači ,,svakoputni povratak samim stvarima'', što podrazumeva ,,ostaviti predsrasude i pretpostavke, sva prethodna uvjerenja o stvarima i pustiti da nam se stvari očituju takve kakve jesu''. Ispitujući šumske puteve fenomenologije Kopić zalazi u post-modernizam koji vidi kao usmerenje čoveka prema čoveku u svim njegovim dimenzijama. Čovek nije subjekt, nego čovek, pa se svi Kopićevi radovi mogu utemeljiti kao odbrana od sveprisutnog objektivizirajućeg čoveka koji pokušava da sve stvari tretira ,,kao predmete manipulacije i upotrebe'', pritom ne dopuštajući drugom da bude drugi u svojoj drugosti.