ESEJ

Bol filozofa

Ono strašno što čoveka uznemiruje, kaže Nietzsche, nije visina, već pad kada se dole spušta pogled, a ruka grabi prema gore. Taj bezdan, u kome se čoveku ocrtava ljudskost, trajno je određujuće nespokojstvo od koga srce hvata vrtoglavica života.

Idila i običajnost

Pesma i beskrajna udaljenost njenog jezika, izlomljenost svetova i slika, egzistencijalni rascep koji sve(t) uvek vidi u borbi na život i smrt,  ostaju još izrazi spasonosne nade da će nebo malog mesta jednom prekriti čak i one koji su trajno ugurani u mračne sobe prisilne izolovanosti.

Umetnost, lavirint lepote

Pesnici pišu ushićenjem, ne diktatom. I kako maestralno poentira Wilde - ,,očaj će pozlatiti sopstveno trnje, a njegov bol će, poput Adonisa, biti predivan u svojoj agoniji; a kada pesnikovo srce pukne, ono će se rasplinuti u muziku’’.

Bezglavi ljudi

Svet tehnološkog haosa informacija čuva obezglavljene ljude jer se u njihovom srcu, tako obezglavljenih zombija, nikada ne može zametnuti zanos višeg smisla. Obezglavljeni ljudi imaju hladno srce. Célineov junak ima ,,srce skriveno u toplom, kao zečić, u kavezu od rebara, nemirno, zgrčeno, glupo’’.

Jeza neiskazivosti

Pisanje nikada nije dovršeno, uvek postoji jeza neiskazivosti. Tako će 6. juna 1912. godine, na stranici Dnevnika, Kafka napisati: ,,Čitam u Floberovim pismima: ,,Moj roman je stena o kojoj visim, i pojma nemam šta se zbiva u svetu.’’ Dan kasnije, 7. juna, beleži: ,,Gadno. Danas nisam ništa pisao.’’

Melanholija i dekadencija

Melanholija nagoveštava dekadenciju savremenog čoveka. Onaj ko je melanholičan, on se uvek okreće oko sebe kako bi našao što bolji položaj da iz daljine vidi ono nadolazeće (iz) sadašnjeg sveta. Ne stoji u mestu, kreće se, makar bez cilja.

Bezgranični univerzum reči

Izmaštani gradovi su ljubavna poema posvećena životu, slika jedne metafizičke spoznaje univerzuma. Uprkos krizi urbanog života izmaštani gradovi o kojima piše Kalvino, njihova arhitektura, običaji i mitovi, postaju ,,san ponikao iz srca tih nepodnošljivih gradova koje poznajemo’’.

Sivo nebo u glavi

Euforija je poetski roman o slobodi. Ovo nije biografija Silvije Plat, nego otvoreni tekst o težini života i lepoti umetničkog stvaralaštva. Nekada je teško uskladiti magiju i prisilu, pokušaji da se bude celovit najčešće ostaju nezalečene rane, krajnja odbačenost je nepodnošljiv teret.

Erotika umetnosti

Erotika umetnosti je jedan od mogućih pogleda na stvaralaštvo, nasrtaj na veliku ideju istine koja negira životnost života. Ona ne gleda u ponor, nego u dubinu. Oslobođena ideoloških i površnih parola erotika umetnosti je nagoveštaj krhke začaranosti o kojoj Niče piše kada opisuje rođenje grčke tragedije.

Anatomija tuge

Tuge su neprolazne. Ima dubokih rana koje vremenom zarastu, bolova koji utihnu, odlazaka koji se zaborave, samo tuge traju zauvek. Svaka tuga je beskrajna, na njoj je utisnut neizbrisiv otisak života koji nagoveštava prolaznost i ranjivost bića, zapravo neprilagođenost svetu u banalnoj viziji idealnog života.

Potresi duše

Istina i ljubav prožimaju svet sa izvesne udaljenosti. Približiti se znači okaljati, uništiti posedovanjem. Ljubav se, za Simon Vejl, događa saosećanjem na udaljenosti, samo iz daljine pobeđuje zlo. Ljubav je beskrajna predanost saosećanju, dok je zlo neograničeno, ali nikada nije beskrajno.

Melanholija, potraga za dalekom blizinom

Melanholija je stanje povišene individualne temperature koja nije paranoja, nego pokušaj oslobođenja tereta, smeštanje bića u ispražnjen prostor egzila, cepanje u vlastitoj ograničenosti, sve sa ciljem unutrašnjeg iskliznuća krajnjoj oslobođenosti. Melanholija tako nije stanje duha, nego zanos duhovne promene koja ima sopstvenu anatomiju, jezik, izraz i osećaj sveta.

Sve nijanse zla

Za razliku od Kreonta i Raskoljnikova, koji zlo pravdaju višim idejama, jedan idejom zakona, drugi idejom pravde, Šekspirov Jago je izvorno oličenje zla. On ne čini zlo iz žudnje ili ljubavi, nego zbog toga što neprestano nastoji da udovolji samom sebi. Za njega je ceo svet samo pokriće vlastite potrebe da se afirmiše i time pokaže svoju sposobnost, proračunatost i inteligenciju. U njegovom liku ne postoji tajna, dublji smisao, on je ogoljen u požudi krvi, čovek nepromenljiv u moralnoj iskvarenosti. Njegovo je zlo nepopravljivo jer ne proishodi iz bilo koje ideje; za Jaga je ljubav luksuz, tek društvena manipulacija koja čoveka dovodi do slepila, slabosti i krajnje apatije. Dva lika književnog zla – Raskoljnikov i Jago – predstavljaju dve isključive perspektive zla; jedna je podložna transformaciji i time mogućem samoprevazilaženju, dok je druga nepromenljiva i zarobljena u svojoj destruktivnoj prirodi.