BIBLIOFILIJA

Oblaci od maslačka

Uprkos mržnji, ratovima, rovovima i poterama postoji život koji prevazilazi svaku podelu, svako nasilje.

Dečak i iluzija

Šta je za našeg dečaka Krležu duševni nesklad? Da li ga možemo vezati uz ambivalentan odnos nevine iskrenosti detinjstva i grmljavine topova i ratnih truba kojima svedoči mladi kadet? Kada se Krleža u zapisima vraća svojim promišljanjima o nevinom detinjstvu?

Koraci iznad ambisa

Vitštok uspeva da jedan mesec, februar 1933. godine, opiše sa dramatičnim zapletima, političkim previranjima, detaljima iz privatnog i javnog života, ulazeći tako u dubinu nasilnog vremena.

Jeza neiskazivosti

Pisanje nikada nije dovršeno, uvek postoji jeza neiskazivosti. Tako će 6. juna 1912. godine, na stranici Dnevnika, Kafka napisati: ,,Čitam u Floberovim pismima: ,,Moj roman je stena o kojoj visim, i pojma nemam šta se zbiva u svetu.’’ Dan kasnije, 7. juna, beleži: ,,Gadno. Danas nisam ništa pisao.’’

Mekoća traume

Poput melanholičnih pasusa Gistava Flobera koji u atmosferi jesenje melanholije čezne za nedostižnim i žudi za neizrecivim, svako umetničko nadahnuće prolazi pokraj neodređenog osećaja suštine koja istovremeno uzbuđuje i uznemirava. Postoje tako knjige koje bezobličnost patnje svode na meru ljudske mekoće, brižnosti i nežnosti, praveći time otklon od pesimističke perspektive u kojoj ne postoji mogućnost oporavka od traume života.

Mistična dubina susreta

U kratkom eseju O Dostojevskom (1927) Herman Hese istrajava na stanovištu da je život u svojoj punini neostvariv bez iskustva patnje. Granične situacije daju sadržajnost koja isijava čisto zadovoljstvo života. Hese dolazi do te spoznaje u susretu sa Dostojevskim, čitajući ga u časovima velike patnje. Tada je uvideo da se Dostojevski mora čitati baš u trenucima ,,kada smo patili do granice svoje sposobnosti patnje i čitav život osetili kao jednu goruću, užarenu lavu, kada dišemo očajanje i kada smo umirali smrću očajanja’’. U patnji smo, naime, sposobni ne samo da shvatimo dubinu sveta Dostojevskog, nego da se u tom svetu zagledamo u sebe i progledamo iz sebe.

Duša i istina

Dostojevski postavlja pitanje može li biti istinske ljubavi u svetu ako nikada ne prekoračimo ideju ovozemaljskog i ne zakoračimo u horizont večnosti. Versilov u Mladiću zagovara ideju bezuslovne ljubavi tek nakon trenutka odbacivanja ideje besmrtnosti. Osiroteli ljudi, piše Dostojevski, počeli bi „odmah da se priljubljuju jedni uz druge tešnje i s više ljubavi; oni bi se uhvatili za ruke shvatajući da su sada jedni drugima sve. Iščezla bi velika ideja besmrtnosti i morala bi biti zamenjena; i sve preobilje ranije ljubavi ka onom što je bilo besmrtnost, kod svih bi se okrenulo prema svetu, prema ljudima, prema svakoj travci. Oni bi neizostavno zavoleli zemlju i život, u onoj meri u kojoj bi postepeno saznavali svoju prolaznost i smrtnost i posebnu, drugačiju ljubav“.

Duša i milost

Čobanin koji gubi jednu ovcu iz velikog stada ostavlja sve druge ovce i kreće u potragu za jednom izgubljenom. Nalazi je i smešta na svoja leđa, ne vodi je pored sebe, nego je zaštitnički nosi i pri povratku priređuje gozbu. Druga priča o ženi koja nalazi jednu izgubljenu drahmu ima isto simboličko značenje. Jedan grešnik važniji je od 99 pravednika. Naš zadatak je ne samo da odbeglog grešnika nađemo, nego da ga sačuvamo, nahranimo i napojimo, sklonimo sa zime. Naša ljubav prema grešniku mora da bude bezrezervna. Isus, kao rabin, priča alegorijski kako bi time otvorio polje značenja kojim bi pokazao jedan antropološki momenat u ispunjenju čovekove svrhe prema dobru i vrlini. Sve te momente crpimo iz antičke filosofije, a praktično oni kulminiraju u Isusovom nauku o bezrezervnoj ljubavi, takvoj ljubavi koja ne traži ništa za uzvrat, ljubavi koja je jednostavno ljubav.

Glas živih slika

Svetovi Ivana Lovrenovića su živopisni, jarkost opisa je toliko upečatljiva da roman koji se u osnovi bavi korenima zla i nesreće uspeva da se uobliči čistim poetskim jezikom. U arhivi oca Jablanovića nalazi se nekoliko fotografija, živih slika koje rekonstruišu situacije, mesta, predmete i konretnost lika, potom knjige sa ispisanim marginama, od Cvajga do Ujevića, pri čemu se Lovrenović pita - koliko čoveka otkriva ono što čita? Znakovite slike i notesi, prepisi citata koji su ostali u nasleđe, govore ne samo o očevim navikama, nego i o celom jednom svetu živog života koji je nepovratno uništila ratna destrukcija. Nigde se jasnije ne uočava uzaludnost žrtve, prekinutost svake ljubavi i čežnje, nedostajanje i škrgutanje zubima nego u potresnim slikama nasleđenih predmeta, na fotografijama, zapisima i marginama knjiga.