ARTERIJA

Krici i poslednja reč

Pre nego u bilo čemu drugom osnovna istina je: pozorište, nezavisna i autonomna umetnost, treba, kako bi se uskrsnulo ili prosto živelo, da jasno označi po čemu se razlikuje od teksta, od čiste reči, od književnosti i od svih ostalih i unapred utvrđenih sredstava.

Vrtlog interpretacije

Pisac uvek ide napred, u nepoznato, svet je protkan njegovim temama, a naš je zadatak da se pomoću umetnosti osnažimo toliko da možemo uvek biti u ,,agresivnom i kontradiktornom odnosu prema lažima svih vrsta’’.

Sluteće dubine

Ako se može ukratko proniknuti u bit ovih fotografija one su stvaralačke, začudne, inovativne i pesničke. Kroz njih se sluti umetnički (od)govor na stvarnost i neizgovorena reč krajnjeg nadahnuća materijalizovana izrazom jedne poze.

Umetnost i ludilo

Bez egzistencijalnog nemira nema reči. Osnovno je u nemiru stvaralačkog čina udisati zrak, osetiti otvorenost prirode, i čitati dobru literaturu kako bi život izašao na videlo.

Umetnost, lavirint lepote

Pesnici pišu ushićenjem, ne diktatom. I kako maestralno poentira Wilde - ,,očaj će pozlatiti sopstveno trnje, a njegov bol će, poput Adonisa, biti predivan u svojoj agoniji; a kada pesnikovo srce pukne, ono će se rasplinuti u muziku’’.

Nemiri iz dubine

Renesansni duh pisaca knjige Savez duhova, mističnih otpadnika koji propituju svet u njegovim temeljima, vidljiv je na svakoj stranici ove knjige. Bilo da pišu o filozofiji, književnosti, samoubicama, ludacima, misticima ili alkoholičarima, njihova spremnost da izrodima daju mesto, da u njihovom ludilu vide iskru normalnosti, čini od ove knjige svaštaru jedne duhovne posvećenosti, pre svega nežnosti i lepoti koja prolazi i nestaje u blizini beskrajne udaljenosti.

Reumatični pogled na svet

Ako se prekid u pisanju može opisati kao psihofizičko stanje sub-depresije, onda je čitanje spasonosno prisećanje, simbolička osvetljenost prošlosti, ,,psihičko stanje u kome opštimo sa samima sobom, to je protok asocijacija koje sežu duboko u podsvest’’.

Melanholija i dekadencija

Melanholija nagoveštava dekadenciju savremenog čoveka. Onaj ko je melanholičan, on se uvek okreće oko sebe kako bi našao što bolji položaj da iz daljine vidi ono nadolazeće (iz) sadašnjeg sveta. Ne stoji u mestu, kreće se, makar bez cilja.

Sivo nebo u glavi

Euforija je poetski roman o slobodi. Ovo nije biografija Silvije Plat, nego otvoreni tekst o težini života i lepoti umetničkog stvaralaštva. Nekada je teško uskladiti magiju i prisilu, pokušaji da se bude celovit najčešće ostaju nezalečene rane, krajnja odbačenost je nepodnošljiv teret.

Anatomija tuge

Tuge su neprolazne. Ima dubokih rana koje vremenom zarastu, bolova koji utihnu, odlazaka koji se zaborave, samo tuge traju zauvek. Svaka tuga je beskrajna, na njoj je utisnut neizbrisiv otisak života koji nagoveštava prolaznost i ranjivost bića, zapravo neprilagođenost svetu u banalnoj viziji idealnog života.

Melanholija, potraga za dalekom blizinom

Melanholija je stanje povišene individualne temperature koja nije paranoja, nego pokušaj oslobođenja tereta, smeštanje bića u ispražnjen prostor egzila, cepanje u vlastitoj ograničenosti, sve sa ciljem unutrašnjeg iskliznuća krajnjoj oslobođenosti. Melanholija tako nije stanje duha, nego zanos duhovne promene koja ima sopstvenu anatomiju, jezik, izraz i osećaj sveta.

Erotika i misterija

Klaus Man je jedan od najvažnijih pisaca prošlog veka. Senka poznatog oca stoji u prikrajku tek toliko da bolje vidimo dubinu sinovljeve ličnosti. Bio je predan pisac i nesrećan čovek. Ljubav je ostala bolna rana, neproživljena tema, budući da nikada nije doživeo dubinu istinski strasne ljubavi. Na njeno mesto postavio je prijateljstvo. Za njega je ljubav opasnost, dok je prijateljstvo sigurnost. Ne čudi stoga da je smrt svojih prijatelja doživljavao tako bolno i setno. Svet je bio suviše nasilan da bi prihvatio njegovu nežnost, posebnost i predanost duhu. U svoj dnevnik na vest o samoubistvu Štefana Cvajga, 13. marta 1942, razočaran zapisuje: ,,Celi svet biće moja domovina, uz pretpostavku da još bude sveta nakon ovog rata...’’

Mesečina i melanholija

Federiko Garsija Lorka bio je totalni umetnik, zagonetan, maštovit i dovoljno nadahnut da piše poeziju, eseje i drame, da svira, peva, putuje, slika i crta. U njegovom delu postoji iskonska maštovitost koja uvek produbljuje svoje izraze i afirmiše kreaciju narodne melodije i zavičajne raspevanosti. Andaluzija je prepuna zova muzike, izraz je pesnički, duša raspevana. Narodne pesme koje je dečaku Lorki na gitari svirala majka toliko su uticale na mladog pesnika da je kasnije svedočio da setna patetika andaluzijske narodne pesme, nazvane kante hondo, kod čoveka stvara neodoljivu i osećajnu snagu koja ,,izaziva neki unutrašnji jecaj, plač koji pročišćuje duh’’ i uzdiže ga do ljubavi.