Bol filozofa

Friedrich Nietzsche je iz svog pesimizma, u neizdrživom nadolasku pitanja, pred sebe postavio dve stranputice – volju za moć i smrt Boga i tako upao u bezdan iz koga nikada nije izašao. Slomio se, Heideggerovim rečima, na svom delu, na volji za moć. Georges Bataille svedoči da je Nietzsche početkom januara 1889. sišao sa uma. ,,Na trgu Karla Alberta u Torinu, obesio se, jecajući, o vrat jednom pretučenom konju, a zatim se srušio; došavši k sebi poverovao je u to da je Dionis ili Raspeti.’’ Godinu dana pre tog odlučujućeg događaja, u pismu odanom prijatelju Franzu Overbecku, napisaće: ,,Ovo strašno desetljeće koje imam za sobom dalo mi je obilno okusiti što znači samoća, osamljenost sve do tog stupnja: osamljenost i nezaštićenost patnika koji nema sredstava ni za to da bi se očuvao, da bi se »obranio«.”

Nietzscheovo ludilo zastrto je neizlečivim nihilizmom. Ono strašno što čoveka uznemiruje, kaže Nietzsche, nije visina, već pad kada se dole spušta pogled, a ruka grabi prema gore. Taj bezdan, u kome se čoveku ocrtava ljudskost, trajno je određujuće nespokojstvo od koga srce hvata vrtoglavica života. Jer, pita se Nietzsche, čemu život kad živeti znači sam sebe sagoreti, a ipak se nimalo ne zagrejati. Filozof ,,treba da najdublje saučestvuje sa opštom boli: kao što svaki od starih grčkih filozofa izražava neku nuždu, i tu, u pukotini, postavlja svoj sistem.’’ Pukotina modernog doba jeste bol filozofa. Ali u toj opštoj boli filozof teži ka uzvišenom. Ono posebno i veličanstveno, za čoveka esencijalno, nastaje i opstaje u bolu svetskog nereda. Ludilo je bljesak misli.

Nietzscheov nadmoćni čovek oponira svakom kontinuitetu, on shvata da je čovekova odlikovnost patnja i besmisao, što se može uočiti i uvidom da je ,,i kod Dioniza i kod Krista, stvar u mučeništvu, u trpljenju. No to isto (mučeništvo) ima drukčiji smisao. Sâm život, njegova vječna plodnost i povratak, uvjetuje jad, razaranje i volju za uništenje’’. Čovek je vekovima patio kao čovek jer nije bio dovoljno hrabar da postane natčovek, naime čovek okrenut svojoj čovečnosti. Na toj težnji slomio se Nietzsche. Jer čovekova posebnost i snaga nisu u tome da podnosi život, uviđa Gilles Deleuze, ,,već, naprotiv, isprezati, oslobađati, davati slobodu onome što živi. To nije opterećivanje života težinom vrhunskih, čak junačkih vrednosti, već stvaranje novih vrednosti koje će biti vrednosti života, koje će život učiniti lakim ili potvrdnim’’. Svi veliki ljudi pre su bili grešnici, nego li sveci. ,,Ne sumnja, već izvesnost je ono što tera u ludilo. Ali, da bi se tako osećalo, mora se biti dubok, ponor, filozof…’’ Poput Zaratustre, koji nagovešatava novi dan svanuća, preporođen čovek Nietzscheove perspektive razara postojeće u slavu nadolazećeg, budućeg života. Novi čovek po-čovečuje stvarnost kako bi se oslobodio sveta lažnih slika, ideala i vrednosti. Takav čovek ono bitno, koje se temelji u tome da jesmo, shvata u heraklitovskom smislu promene, stalnog pokreta i evolucije, stalne nestabilnosti i nespokojstva, patnje i bola.

Pred nama je horizont koji pogledom nikada ne zahvatamo u celosti. Naše su sposobnosti ograničene jer imaginacija zagovara jedan rascepkani svet života koji univerzalnost vidi isključivo iz određujućeg gledišta. Mi, dakle, posmatramo svet iz jedne tačke, ali smo iz tog mesta nesvesno uključeni u celokupan svemir koji nam u svojoj zagonetnosti ostaje zamračen i krajnje nedostupan. Prividno srećni uvek smo u mestu sa koga se pred nama pruža horizont mraka. Pitamo se, premda ne dobijamo odgovore. Sve je u zagonetnosti i neodgovor(e)nosti. Sve je u neiskazivoj tišini, u bolu i patnji iz koje uzrastamo ka proplanku sa koga možemo videti bolje i svrhovitije.

Čovek nije samo biološko funkcionalno biće, nego tek jedna tačka pred zamračenim horizontom. Jedina mogućnost koja ga može naterati na pokret je zov savesti. Taj zov je, koji Heidegger naglašava kao ono odlučno u čoveku, ono što otključava zaključana vrata i čoveka pomera iz jedne tačke, neizdržive prostornosti.Imamo svest, ali i samosvest. Možemo pitati o drugima, ali i o sebi. Znamo da je smrt pred nama. Prezir prema smrti koji je iznedrilo naše doba zaseca ranu egzistencije. Smrt, potom tuga i bol, ne leče se ničim, oni su jednostavno tu, sa nama i pored nas. Kako živeti ako nespreman ideš ka kraju, ako strepiš pred konačnošću? Smrtnost je neprikosnovena određenost svih živih bića. Zrelost je prihvatanje smrti. Filozofirati, znamo od Platona, znači pripremati se za smrt. Duša nas zaokuplja odlučujuće, ona se javlja kao sidrište smisla i vodi našu egzistenciju ka sporazumu sa sve-mirom. Zato pustiti da bude pre svega znači pomiriti se sa životom kao tokom koji vodi ka smrti. Ko je pomiren sa brigom, on je spašen. Ako čovek nasmejanog lica gleda smrti u oči on u punini živi kao smrtnik koji se pre-pustio toku života bez predrasuda i nepotrebnog opterećenja. Crv očaja je, kaže Edmond Jabès, u službi humora. Sve dok je u nama strah, manjka života. Sve dok je u nama smrt, nadire život u izobilju lepote i uzvišenosti.

Upravo prema činjenici konačnosti nadire metafizika patnje kao najfundamentalnije određenje čoveka, kako prema transcedentnom, tako i prema transcendenciji. Jer naš (životni) paradoks nije (samo) u tome da stalno iznova pokušavamo da živimo srećno, koliko je paradoksalan naš sizifovski položaj osuđenika koji nas zatvara i drži u mestu, bez mogućnosti bilo kakve duhovne migracije. Dostojevski u Zločinu i kaznu, između ostalog, otvara pitanje čovekove neutemeljnosti u živom životu. Razumihin tako pokušava da život oljušti od naslaga istosti. Budi svoj, makar u zabludi i ja ću te ljubiti. Zabludom ćeš potvrditi da si živ. Iz zablude ćeš spoznati skrivenu istinu. Ali nama se najčešće, kako naglašava Dostojevski, sviđa da mislimo tuđom glavom. Radije smo papagaji, nego ljudi. Čoveku je ipak nelagodno u mrtvilu predvidivog života. U prividno nepogrešivoj istosti postupaka ne može se protiv svojih slabosti, jer čovek – to je lutalica, očajnik okupan paradoksima. Melanholija postaje njegova najveća tajna i najdublje vrelo bića. Baš ona duboka i mračna melanholija koju je na podlozi svetskog bola (Weltschmerz) predosetio Nietzsche da bi od nje umro u agoniji neizrecivog.