Postoji u depresiji neizgoverana barijera, zapletenost jezika, mucanje, neizričaj, šutnja koja se nikada ne može do kraja objasniti. Nepremostiva granica prema svetu, zatvorenost koja reže stvarnost do živca života, zamagljen pogled, pojačana osećajnost, nepregledna bol. Depresija hoće da iskaže emocije, ali ne pronalazi način da dođe do reči; ona ne uspeva da preskoči barijeru teskobe koja pritiska nepojmljivom težinom, neizdrživim teretom. U depresiji čovek je uvek savijen, gleda u zemlju, ne može se nikada do kraja ispraviti, nebo je za njega samo nagoveštaj svetlosti. Kada depresivna osoba nataloženih emocija bez mogućnosti oslobođena ogromnog psihološkog tereta umre od suicida ona to ne čini jer je odustala od sebe; samoubistvo je signal odustajanja od sveta oko sebe. Otuda su ožiljci depresije geste stvarnosnog ranjavanja nastale kao posledica svih onih, na prvi pogled bezazlenih, intimnih i potisnutih trauma koje uvek sprečavaju samospoznaju i stvaraju blokadu. Posredi je rascep bića koji se odvija u mraku emotivne potištenosti, pod okriljem ,,crnog sunca’’ melanholije. Depresija se odigrava u susretu sa nevidljivim glasom koji zapravo, svojom prividnom statičnošću, poziva na suočenje sa radikalnom drugošću i pustinjom straha nastalom usled kolapsa svake emotivne otvorenosti.
Sigurno mjesto (2022) Juraja Lerotića je film o suicidu, podstaknut ličnom traumom gubitka brata, u kome se ljušte svi slojevi neizgovorene, potisnute dezintegracije bića sa nagomilanim i često nevidljivim traumama. Ovaj film pogađa na ličnoj razini, svi njegovi dijalozi otvaraju se u jednostavnoj želji glavnih junaka da popune zjapeću prazninu nadolazećeg (tragičnog) kraja. Veličina ovog filma nalazi se u tome što u njemu nema društveno političkih parola, opštih mesta, patetičkih izliva emocija. Postoji stalna napetost, želja da se voli i prevaziđe trauma, da se smrt odloži. Važnost ovog filma je ogromna. On nas uči, i ovde želim da istaknem baš njegov pedagoški značaj, da želja da se umre, da se sve ostavi i ode, ne proizilazi iz neke kontrolisane psihičke oštećenosti, koliko iz duboke unutrašnje ranjivosti, prisile iznutra da se duša oslobodi tereta.
Film obiluje dijaloškom oskudnošću, on je sav u krupnim planovima, prevladava statičnost i izvesna sporost u izrazu što simbolički doprinosi nagoveštaju tragičnog kraja. U ovom slučaju, kao uostalom u slučaju svake depresije, tragičnost je sadržana u neprekidnim i bezuspešnim pokušajima da se krene ispočetka, da se uspostavi životni smisao i opravda život. Bespomoćnost je srž tragičnosti depresije. Depresivni junak zapao je u bezizlaz emotivne okamenjenosti, ne postoji način da mu bilo ko pomogne, samotnost razdiruće boli urušava i pritiska do krajnjih granica izdržljivosti. Tuga depresivnog čoveka pokazuje svoje znake koji se ispoljavaju različitivim socijalnim devijacijama, dok je bol ono što ostaje čovekova privatnost, razdiruće ništa, moj bezizlaz. Zato su likovi ovog filma, za koji se može reći da je remek delo, blagi, požrtvovovani, zbunjeni, nežni, obični ljudi koji se ne suprostavljaju jedni drugima, nego pokušavaju da poprave nepopravljivo. Odsustvo muzike, samo nazirući šumovi i svedeni dijalozi, izvrsna gluma Gorana Markovića, Juraja Lerotića i Snježane Sinovčić, čine ovaj film katarzičnim, istinitim i neponovljivim. Nagrizajuća nedovršenost ljudske emotivnost, poput nepredvidih reakcija iznutra na ono što potiskujemo, ne traži uzrok. U filmu se neprestano vraća temi neobjašnjivosti suicidnog ponašanja kome nije prethodilo ”ništa bitno’’, osim možda duboke i neotklonjive borbe sa egzistencijalnom potrebom da pronađemo smisao u sveopštem besmislu.
Usekovanje (2022), debitantsko film Siniše Cvetića, nešto drugačije poetike od Sigurnog mjesta, takođe razotkriva mračnu stranu depresije. Dok je depresivni junak Sigurnog mjesta sav u neiskazivosti svog unutrašnjeg bola, junak filma Usekovanje, mladi Jovan, u izvedbi Pavla Mensura, prepoznaje svoj depresivni mrak otvarajući se pred svojim najbližima. Njegovo otvaranje razotkriva još jednu mračnu stranu depresije – odbacivanje sebe. To da druge volimo više nego sebe, da sebe doživljavamo kao biće nižeg reda, prvi je znak depresivne izolacije. Reći – sebe ne volim uopšte – je preteško, ali može biti isceljujuće i zato je poruka ova dva filma u tome da depresija nije mrtvilo konačnosti, nego (može biti) korak ka preobraženju. Siguran kraj je film koji pokazuje da neiskazivost vodi kraju, Usekovanje da razotkrivanje unutrašnjeg bola vodi životu, uprkos svemu.