AUTOR

Nenad M. Obradović (1987), filozof, kritičar, publicista, prevodilac. Radio kao gimnazijski profesor filozofije i etike, pozorišni kritičar, urednik, novinar, lektor i fizički radnik. Tekstove, eseje, zapise i kritike objavljivao u različitim regionalnim štampanim i elektronskim medijima – ZarezPolitikaVijestiOslobođenjeRemarker, Danas. Urednik i osnivač internet portala Filozofski magazin. Živi i radi u Arilju.

Reči žive u blizini svetog. Samo one imaju iskonsku snagu da nas uteše i podignu. Čitanjem i pisanjem iskrsava pred nama autonomni odsjaj reči, titraj smisla, rečita tišina. Svet je sazdan od nežnosti i tišine. Između njih je reč, utešna reč spasonosnog priziva neuhvatljive lepote života. Ta neuhvatljivost nije prolaznost, nego zaziv pisanja, suštinski povratak rečima. Ne može se sve izraziti u rečitost, ali se velike reči mogu spasonosno preneti poput znakova. NEŽNOST, LJUBAV, DODOR, BLISKOST – velike reči koje slikaju fenomen neuhvatljivosti života. Neuhvatljivost života izmiče svakodnevnoj očevidnosti i razotrkiva jednostavnost u kojoj je skrivena čar života. Ljubav nije samo da se doživi, ljubav treba da se voli. Celokupno moje zalaganje stremi metafizičkim slojevima života, “izvan ovog sveta”, koje prepoznajem u likovnosti, muzici, filozofiji, umetnosti, ali najviše u književnosti. Ona je uslov slobode. Stoga je moja misija da pokažem da se duhovna strana čoveka izgrađuje u rečitosti tišine koja modernog čoveka spašava od banalnosti, kiča i time loše umetnosti. Protekli je vek vek apsolutne umetnosti, sva je umetnost dostigla svoj maksimalni vrhunac. Današnje doba, pak, novi vek u potrazi je za umetnošću koja neće biti politična i sirovo estetska, nego duhovno pročišćenja od naslaga svake ideologije, biće to umetnost čiste imaginacije duha. Naše doba zahteva novu umetnost koja će delovati sa vizijom otvorenosti ka čoveku koji nije subjekt, nego Ličnost. Preskočiti, da parafraziram Česlava Miloša, “prag izveštačenosti” i poetski govor, rečju umetnički govor, približiti običnom govoru. Otuda i pojačana svest da umetnost ne treba da bude ništa drugo nego usmerenost na stvaralački čin, na drugog koji umetničko može (pro)živeti jedino kao Događaj. Drugim rečima, zadatak savremenika nije u tome da pokaže svoje znanje, pamet i strast totalne umetnosti, da drugome pojasni njegove sopstvene zablude, ukratko da bude sudija koji razrešava spor života, nego da u jednostavnosti romantičarske imaginacije drugome da prostor da bude to što jeste. Razumljivo je, dakle, zašto se isključuju umetnost i ideologija. Umetnost podrazumeva imaginaciju stvaralačkog čina, događaj izlivanja duha, dok ideologija poseže za slikom, ona dominira u totalnoj vladavini slike kao umetnosti. Reči su skrojene da bi se približili svetom i umetnosti koja tada neće biti totalna, nego imaganirna reč, proboj duhovnog principa čoveka na surovu stvarnost oko nas. Slutnja konačnosti – to je završna tačka umetnosti i njena duboka tajna. Bez te slutnje, sva umetnost je ograničena nepreglednim zarezima. To je umetnost posrtanja, a ne (samo)ostvarenja. Dubine su otvorene uprkos svemu i svakome. Da prizovem u pomoć Branka Miljkovića – “mrtvo je srce al ostaju dubine. Noćas bi voda samu sebe htela da ispije do dna i da otpočine.”

”Samo onaj ko je zaista nezavisan može zaista dobro pisati. Kada ne zavisite ni od čega, to se oseća u svakoj rečenici. Zavisnost parališe svaku rečenicu koju napišete. Svuda su samo ukočene rečenice, samo ukočene stranice, samo ukočene knjige, jer svi su ti ljudi zavisni od žena, porodica, troje dece, bivše žene, države, firme, osiguranja, šefa. Možete pisati šta god hoćete, ali uvek se oseti zavisnost, i zato je loše, ukočeno, invalidno.” Thomas Bernhard

🔹 mudroljubljee@gmail.com

🔹 Branka Ćopića 21, 31230 Arilje, Srbija