Nenad OBRADOVIĆ

Da li je ljubavi došao kraj?

Prizor koji narušava jednakost svakodnevnog rituala prekoračuje granicu i predaje nas Drugom. Izvanjskost, ranjivost i melanholičnost daju okrilje svakoj ljubavi. Proboj ka Drugom - to je put ljubavi. Tek prema Drugom postajem svestan mogućnosti da volim ono što je izvan mene, što na stanovit način potire mene i što mi zauzima mesto. Ja (mogu da) volim (tek) srećom odsuća. Blanšo to uviđa u detinjstvu kada mu se na horizontu otvara prizor praznog neba. Iznenadni susret sa prazninom neba u detetu otvara odsutnost koju prate suze, razorno veselje i ushićenost. Mali Blanšo je, rečima Byung-Chul Hana, tada bio dete ,,istrgnuto iz sebe i lišeno nutrine, rastvoreno, ispražnjeno u atopijsko Izvanjsko’’. Taj događaj je toliko presudan, konačan, razarajući da se u očima deteta odigrava poput male smrti, katastrofalnog kraja, dijaboličnog reza, novog početka.

Glas živih slika

Svetovi Ivana Lovrenovića su živopisni, jarkost opisa je toliko upečatljiva da roman koji se u osnovi bavi korenima zla i nesreće uspeva da se uobliči čistim poetskim jezikom. U arhivi oca Jablanovića nalazi se nekoliko fotografija, živih slika koje rekonstruišu situacije, mesta, predmete i konretnost lika, potom knjige sa ispisanim marginama, od Cvajga do Ujevića, pri čemu se Lovrenović pita - koliko čoveka otkriva ono što čita? Znakovite slike i notesi, prepisi citata koji su ostali u nasleđe, govore ne samo o očevim navikama, nego i o celom jednom svetu živog života koji je nepovratno uništila ratna destrukcija. Nigde se jasnije ne uočava uzaludnost žrtve, prekinutost svake ljubavi i čežnje, nedostajanje i škrgutanje zubima nego u potresnim slikama nasleđenih predmeta, na fotografijama, zapisima i marginama knjiga.

Svetovi, utopije

Posle odlaska u London Predrag Finci posvećuje se pisanju i u knjizi Sve dok donosi niz izvanrednih eseja na temu ljubavi, slobode, bola, zdravlja, smeha, humora, starosti... Ljubav je za njega osećanje i odnošenje. Ljubav izgrađuje, ona je stvaralačka istina bića, puna je nežnosti i naklonosti, vodi nas Drugom i vraća nama samima. To je Rilkeov ideal ljubavi, zapravo spoznaja apsolutne prevlasti ljubavnog osećanja nad svakim drugim osećanjem u životu. U ljubavi su istina i radost; istina da jesi za Drugog i radost što jesi svoj uz Drugog. Prijateljstvo je, pak, redak događaj jer se zasniva na apsolutnom prihvatanju Drugog. Zato je razočarenje u prijateljstvu težak emotivni lom. Finci ovim velikim istinama života svedoči emotivno i potresno, bez ogorčenja, sa iskrama duhovitosti, shvatajući da svet više opterećuju različitosti, nego sličnosti. A prijatelji moraju biti duhovni srodnici, osećajni i otvoreni jedan prema drugom, bliski bez krajnjih namera.

Krhotine, ožiljci

Neke od Kopićevih prethodnih knjiga – Nezacjeljiva rana svijeta, Sekstant – skice o duhovnim temeljima svijeta, Otkucaji drugoga, Prozori – ogledi o umjetnosti – zadržavaju njemu svojstvenu nit dijaloških perspektiva na temelju fenomenološkog pogleda na svet, budući da se najrazličitiji problemi – od filozofskih do čisto praktičnih pitanja ekonomije, etike i politike – tretiraju kao čisti fenomeni neuprljani prisustvom bilo kakve ideologije ili dogmatizma. Kako je to definisao u svom autoportretu, štampanom u knjizi Prozori, zastupani fenomenološki stav znači ,,svakoputni povratak samim stvarima'', što podrazumeva ,,ostaviti predsrasude i pretpostavke, sva prethodna uvjerenja o stvarima i pustiti da nam se stvari očituju takve kakve jesu''. Ispitujući šumske puteve fenomenologije Kopić zalazi u post-modernizam koji vidi kao usmerenje čoveka prema čoveku u svim njegovim dimenzijama. Čovek nije subjekt, nego čovek, pa se svi Kopićevi radovi mogu utemeljiti kao odbrana od sveprisutnog objektivizirajućeg čoveka koji pokušava da sve stvari tretira ,,kao predmete manipulacije i upotrebe'', pritom ne dopuštajući drugom da bude drugi u svojoj drugosti.

Ako stisnem ruku…

Roman Okretište ima savršenu kompoziciju u kojoj radnja ne ostaje zarobljena mrežom simbola, nego je predstavljena tako da se intimno razotkrivanje događa u naivnoj neposrednosti. U romanu nema prevelikih meditacija o životu, simbolički nejasnih i nerazgovetnih rečenica; sve je na izvoru života rečeno tako kako bi inače bilo rečeno. Prirodnost kojom isijava Karakaševo pripovedanje čini njegov jezik istinitim. On, naime, da parafraziram Tarkovskog, ne traga za istinom, nego svedoči istinu. Živa prirodnost i neposrednost prožimaju ceo roman – od početnih stranica gde se opisuje poseta roditeljima, babi i dedi u Lici, preko povratka u grad, planova o kupovini stana, napada, ležanja u bolničkom krevetu, do oporavka i ponovnog pokušaja normalnog života. Roman je ispisan nijansama melanholije, bez patetične i bezidejne simbolizacije u izrazu, bez politizacije i ideoloških učitavanja. Poetika Karakaševog jezika svedena je na goloću života čiji obrisi nisu predstavljeni dinamičnim i efektnim opisima brutalnosti, dnevno političkim tračarijama ili postmodernim ideološkim dosetkama, nego se život u svom izvoru afirmiše svedenim izrazom u kome se o-gleda jasnoća.

Dubine duše

Kroz poeziju Alde Merini čuje se prizvuk božanskog glasa. Odjek transcedencije. Poput bujice izlivaju se reči, opovrgava se zlo, rasprostire se mistika ljubavi. Pročišćeni duh stražari nad ponorom života. Taj duh jeste duševnost, duša kao raznoglasje milosti. Gorčina života koju podnosi ljudsko biće nikada ne presušuje izvor ljubavi, budući da čovek dušom obuhvata svet u njegovoj celovitosti. Pati i voli, tuguje i raduje se, strada i pobeđuje. Ljubav se afirmiše u duševnom zakrilju, gorčina nad životom prevladava u trenutku kada „tužno skrivena duša jeca u potrazi za svojim vrelima“. Dva suprostavljena principa – ljubav i/li mržnja – nadmoćuju se prema stanju čovekove duše. Ishodište traganja zavisi od „darežljivosti duše“ koja ne potiče od razumskog principa, nego se ostvaruje kao iskra svetlosti – „stvaralački duh Boga“.

Ne mogu da pišem

Ne mogu da pišem, ali ću jednom moći. Jer pisanje ranjava tako da je neophodno kako bi se čovek probudio iz zaklonitog malodušja, u gorem slučaju iz bezdušja. Da nema nade da ću jednom napisati - mogu da pišem, sve bi prekrila praznina velikog ništa. U trenutku dok pišem o nemogućnosti da pišem prisećam se Marguerite Duras, njene potrage za ’’golim pisanjem’’, ali i rečenice koja nagoveštava da je ovo – ne mogu da pišem – egzistencijalni potres koji je pitanje života i(li) smrti. Meni pisanje, kaže Duras, nije pomoglo da živim, pisanje mi je pomoglo da ne umrem.