Nenad OBRADOVIĆ

Sivo nebo u glavi

Euforija je poetski roman o slobodi. Ovo nije biografija Silvije Plat, nego otvoreni tekst o težini života i lepoti umetničkog stvaralaštva. Nekada je teško uskladiti magiju i prisilu, pokušaji da se bude celovit najčešće ostaju nezalečene rane, krajnja odbačenost je nepodnošljiv teret.

Erotika umetnosti

Erotika umetnosti je jedan od mogućih pogleda na stvaralaštvo, nasrtaj na veliku ideju istine koja negira životnost života. Ona ne gleda u ponor, nego u dubinu. Oslobođena ideoloških i površnih parola erotika umetnosti je nagoveštaj krhke začaranosti o kojoj Niče piše kada opisuje rođenje grčke tragedije.

Lirika džeza

I’m definitely a romantic, I don’t think life is really worth all the pain and effort and struggling if you don’t have somebody that you love very much. Chet Baker

Anatomija tuge

Tuge su neprolazne. Ima dubokih rana koje vremenom zarastu, bolova koji utihnu, odlazaka koji se zaborave, samo tuge traju zauvek. Svaka tuga je beskrajna, na njoj je utisnut neizbrisiv otisak života koji nagoveštava prolaznost i ranjivost bića, zapravo neprilagođenost svetu u banalnoj viziji idealnog života.

Potresi duše

Istina i ljubav prožimaju svet sa izvesne udaljenosti. Približiti se znači okaljati, uništiti posedovanjem. Ljubav se, za Simon Vejl, događa saosećanjem na udaljenosti, samo iz daljine pobeđuje zlo. Ljubav je beskrajna predanost saosećanju, dok je zlo neograničeno, ali nikada nije beskrajno.

Jezik, pesništvo, boravljenja

Hajdegerova mogućnost obnove mišljenja, radikalni prodor u nasleđeni jezik metafizike, izoštrila je njegov interes ka pitanju umetnosti, naposletku pesništvu kao nesumljivo najvažnijem iskustvu bića. Pesništvo i mišljenje čuvaju nas u blizini neumrlih bogova koji baš kroz poeziju raz-otkrivaju način bivstvovanja bivstvujućeg. Poezija je nepregledna čistina u kojoj se, zagledani u izvornost, otvaramo nadolazećem iskonu uzvišenosti.

Penelopino tkanje

Zbirka prevedenih eseja Mišljenje i delanje u mračnim vremenima Hane Arent, predstavlja važan i sveobuhvatan pristup delu filozofkinje koja još uvek izaziva nova i suprostavljena tumačenja. Izbor eseja i predavanja, opremljenost knjige, prevodilačka doslednost i sadržajan predgovor čine ovu knjigu dragocenim doprinosom proučavanju filozofije duha, naposletku jedan pokušaj odgonetanja zagonetke slobode, dobrote i apsurdnosti života.

Melanholija, potraga za dalekom blizinom

Melanholija je stanje povišene individualne temperature koja nije paranoja, nego pokušaj oslobođenja tereta, smeštanje bića u ispražnjen prostor egzila, cepanje u vlastitoj ograničenosti, sve sa ciljem unutrašnjeg iskliznuća krajnjoj oslobođenosti. Melanholija tako nije stanje duha, nego zanos duhovne promene koja ima sopstvenu anatomiju, jezik, izraz i osećaj sveta.

Sve nijanse zla

Za razliku od Kreonta i Raskoljnikova, koji zlo pravdaju višim idejama, jedan idejom zakona, drugi idejom pravde, Šekspirov Jago je izvorno oličenje zla. On ne čini zlo iz žudnje ili ljubavi, nego zbog toga što neprestano nastoji da udovolji samom sebi. Za njega je ceo svet samo pokriće vlastite potrebe da se afirmiše i time pokaže svoju sposobnost, proračunatost i inteligenciju. U njegovom liku ne postoji tajna, dublji smisao, on je ogoljen u požudi krvi, čovek nepromenljiv u moralnoj iskvarenosti. Njegovo je zlo nepopravljivo jer ne proishodi iz bilo koje ideje; za Jaga je ljubav luksuz, tek društvena manipulacija koja čoveka dovodi do slepila, slabosti i krajnje apatije. Dva lika književnog zla – Raskoljnikov i Jago – predstavljaju dve isključive perspektive zla; jedna je podložna transformaciji i time mogućem samoprevazilaženju, dok je druga nepromenljiva i zarobljena u svojoj destruktivnoj prirodi.

Pesnik i dečak, ožiljci daleke istine

U savremenom svetu koji se razvija kroz afirmaciju moći i mačističke kulturu dokazivanja vlastite izvrsnosti unutrašnja samoća je mogućnost da se prekorači granica katastrofične stvarnosti i da se uđe u dubinu potisnutih afekata. Depresija, kao bolest savremenog doba, možda i jeste posledica nagomilanih pretnji i emotivnih blokada koju nam nameće društvo narcističke kulture i birokratije. Čovek suštinski nije spreman da se suoči sa brzinom napretka i tako nesnađen beži u mrak vlastitog bića. Lavirint običnosti ne ostavlja prostor za kreativnu nadogradnju, pa se patološki obrasci neprekidno ponavljaju. Prevelika gužva, brzina, kultura socijalne uključenosti, herojsko osvajanje trofeja, bilo poslovnih bilo ljubavnih, doveli su svet do ivice ponora. Još poneko ostrvo unutrašnje samoće daje nadu da ćemo se svi mi jednog dana osloboditi nataloženih patologija društva i svet videti dalekom istinom pesnika i dečaka. 

Erotika i misterija

Klaus Man je jedan od najvažnijih pisaca prošlog veka. Senka poznatog oca stoji u prikrajku tek toliko da bolje vidimo dubinu sinovljeve ličnosti. Bio je predan pisac i nesrećan čovek. Ljubav je ostala bolna rana, neproživljena tema, budući da nikada nije doživeo dubinu istinski strasne ljubavi. Na njeno mesto postavio je prijateljstvo. Za njega je ljubav opasnost, dok je prijateljstvo sigurnost. Ne čudi stoga da je smrt svojih prijatelja doživljavao tako bolno i setno. Svet je bio suviše nasilan da bi prihvatio njegovu nežnost, posebnost i predanost duhu. U svoj dnevnik na vest o samoubistvu Štefana Cvajga, 13. marta 1942, razočaran zapisuje: ,,Celi svet biće moja domovina, uz pretpostavku da još bude sveta nakon ovog rata...’’

Krhotine tradicije

Rene Genon postavlja pitanje ishodišta civilizacije odrođene od iskonske istine u korist poretka stvari. Ponor savremene civilizacije slio se u tačku na kojoj čovek više nije u mogućnosti da ovlada svojim potrebama. Čovek luta u posvemašnjoj slobodi, ali ni jednu stvar ne zahvata u njenoj suštini. U svemu vidi kvantitet, ni u čemu kvalitet. Silazna putanja duha prati kvantitativno određenje sveta. Preterano pojednostavljenje stvari, svođenje svega na prostu formulu logike, nezaobilazno prati težnja da se sve oko nas vidi u kvantitativnom smislu. Osnova savremenog sveta nije duhovnost, nego nauka, baš iz razloga što se duhovni principi zasnivaju na kvalitetu (esenciji), a nauka na kvantitetu (supstanciji).

Mesečina i melanholija

Federiko Garsija Lorka bio je totalni umetnik, zagonetan, maštovit i dovoljno nadahnut da piše poeziju, eseje i drame, da svira, peva, putuje, slika i crta. U njegovom delu postoji iskonska maštovitost koja uvek produbljuje svoje izraze i afirmiše kreaciju narodne melodije i zavičajne raspevanosti. Andaluzija je prepuna zova muzike, izraz je pesnički, duša raspevana. Narodne pesme koje je dečaku Lorki na gitari svirala majka toliko su uticale na mladog pesnika da je kasnije svedočio da setna patetika andaluzijske narodne pesme, nazvane kante hondo, kod čoveka stvara neodoljivu i osećajnu snagu koja ,,izaziva neki unutrašnji jecaj, plač koji pročišćuje duh’’ i uzdiže ga do ljubavi.