Krici i poslednja reč

Pre nego u bilo čemu drugom osnovna istina je: pozorište, nezavisna i autonomna umetnost, treba, kako bi se uskrsnulo ili prosto živelo, da jasno označi po čemu se razlikuje od teksta, od čiste reči, od književnosti i od svih ostalih i unapred utvrđenih sredstava.

Metamorfoze ideja

Postoje čvorovi pomoću kojih se biografije Karla Marksa, Riharda Vagnera i Fridriha Ničea zapliću jedna u drugu. Iako idejno udaljeni ovi autori su bliski kao ljudi devetnaestog veka, time što su kao svedoci i učesnici jednog burnog vremena u njemu odigrali važne uloge.

Zeusov dlan i penušavo more

Zbirka pesama Što mi je šaputao Zeus? sadržajna je i idejno bogata, u njoj prebiva ono jedva živo jezgro današnjice koje još u svetu oko nas prepoznaje besmrtnost grčkog lutanja (u mišljenju).

Vrtlog interpretacije

Pisac uvek ide napred, u nepoznato, svet je protkan njegovim temama, a naš je zadatak da se pomoću umetnosti osnažimo toliko da možemo uvek biti u ,,agresivnom i kontradiktornom odnosu prema lažima svih vrsta’’.

Bol filozofa

Ono strašno što čoveka uznemiruje, kaže Nietzsche, nije visina, već pad kada se dole spušta pogled, a ruka grabi prema gore. Taj bezdan, u kome se čoveku ocrtava ljudskost, trajno je određujuće nespokojstvo od koga srce hvata vrtoglavica života.

Idila i običajnost

Pesma i beskrajna udaljenost njenog jezika, izlomljenost svetova i slika, egzistencijalni rascep koji sve(t) uvek vidi u borbi na život i smrt,  ostaju još izrazi spasonosne nade da će nebo malog mesta jednom prekriti čak i one koji su trajno ugurani u mračne sobe prisilne izolovanosti.

Umetnost, lavirint lepote

Pesnici pišu ushićenjem, ne diktatom. I kako maestralno poentira Wilde - ,,očaj će pozlatiti sopstveno trnje, a njegov bol će, poput Adonisa, biti predivan u svojoj agoniji; a kada pesnikovo srce pukne, ono će se rasplinuti u muziku’’.

Bezglavi ljudi

Svet tehnološkog haosa informacija čuva obezglavljene ljude jer se u njihovom srcu, tako obezglavljenih zombija, nikada ne može zametnuti zanos višeg smisla. Obezglavljeni ljudi imaju hladno srce. Célineov junak ima ,,srce skriveno u toplom, kao zečić, u kavezu od

Jeza neiskazivosti

Pisanje nikada nije dovršeno, uvek postoji jeza neiskazivosti. Tako će 6. juna 1912. godine, na stranici Dnevnika, Kafka napisati: ,,Čitam u Floberovim pismima: ,,Moj roman je stena o kojoj visim, i pojma nemam šta se zbiva u svetu.’’ Dan kasnije, 7.